Логор Стара Градишка — разлика између измена

Једна од њих је Мара Вејновић-Смиљанић која сведочи о догађајима у логору Стара Градишка, јуна 1942: „Ужасни крици људског бола, јада , немоћи и избезумљености чули су се у логорском простору кад су устшеусташе отимале малу децу мајкама. Обично би групе усташа, са бајонетимана пушкама, сатреали мајке са децом у већи круг. Најпре су тражили да се одвоје мајке и деца добровољно, а када то никако нису могли постићи, настртали су с пушком и бајонетима на њих и силом су их раздвајали, деца и мајке су се чврсто збијали, запомагали отимали. Поједине мајке јуришале су на голе бајонете и падале покошене од њихових убода. Усташе су их чизмама газили и одводили отету децу на једну, а мајке на другу страну. Крици су били све јачи. Руке раздвојене деце и мајки, као да су се продужавале у најстрашнијем болу, покушавале су да се састану. Њихове очи су се шириле настојечинастојећи да запамте сваки делић најдражег лика, али раздаљине између њих постајале су све веће у највише случајева и физички коначна.

Мика Мандић из села Турјака јуначки се супроставила усташама и није допустила да јој одузму двогодишњег унука Луку. Убили су их заједно поред логорског зида. Јованка Лукић из Милошевог Брда скамењено је гледала док је узимају једну по једну ћеркуГоспавућерку Госпаву, Зорку, Драгињу, Стајку и Јелку. Кад су пошли по сина јединца Ђоку скочила је на зликовце као лавица. Убили су их у загрљају. Стравичном призору отимања деце од мајки у логору Стара Градишка присуствовала је и десетогодишња Савка Лајић из Бистрице. Она каже да је у том великом метежу видела како је једна жена увила своју бебу у плетенице косе и скочила у дубоки бунар у логорском дворишту.