'''Бококоторска књижевност''' представља део [[Српска књижевност|српске књижевности]] који се током [[Хуманизам|хуманизма]], [[Ренесанса|ренесансе]] и [[барок]]а развијао у [[Бока Которскакоторска|Боки]] на [[Латински језик|латинском]], [[Италијански језик|италијанском]] и у мањој мери [[Српски језик|народном језику]], а блиско је повезан са развојем [[Дубровачка књижевност|дубровачке књижевности]]. Њен први центар био је [[Котор]] (уз који се касније истичу [[Пераст]] и [[Будва]]), који је био важан приморски центар [[Србија у средњем веку|средњовековне Србије]], о чему сведочи присуство [[Фра Вито Которанин|фра Вита]] (градитеља [[Високи Дечани|Високих Дечана]]) и [[Никола Бућа|Николе Бућа]] ([[протовестијар]]а [[Душан Силни|Душана ''Силног'']] (краљ [[1331]]—[[1346]], цар [[1346]]—[[1355]])) на српском двору [[XIV век]]а. Једна од специфичности Бококоторске књижевности, је и породично стваралаштво односно појава да се у једној породици, па чак и генерацији јави неколико писаца, што ће се касније бити одлика и [[Петровићи|породице Петровић-Његош]].
