Маларија — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м razne izmene
м →‎Историја: претварање PMID веза у шаблон
Ред 28:
Француски војни лекар [[Алфонс Лаверан]] је године [[1907]]. добио [[Нобелова награда за медицину|Нобелову награду за медицину и физиологију]] за своје откриће узрочника маларије. Године 1902, исту је награду добио британски лекар [[Роналд Рос]] за свој опис животног циклуса плазмодија. Познати биолог [[Роберт Кох]] открио је да се маларија може успешно спречити исушивањем мочвара, природног станишта комараца, пријеносника маларије, те је на тај начин успешно спречавао маларију.
== Историја ==
Маларија је присутна код људи преко 50.000 година. Први записи о повременим епидемијама грознице потичу из древне Кине 2700 година пре нове ере.<ref>Cox F (2002). "History of human parasitology". Clinical Microbiology Reviews 15 (4): 595–612. {{doi|10.1128/CMR.15.4.595-612.2002}}. PMC 126866. {{PMID |12364371}}</ref> Сматра се да је маларија делом заслужна и за пад моћи [[Римско царство|Римског царства]],<ref>{{Cite web|title=DNA clues to malaria in ancient Rome |date=20. 2. 2001 |work=BBC News |url=http://news.bbc.co.uk/2/hi/science/nature/1180469.stm}}, in reference to {{cite journal|journal=Ancient Biomolecules |title=Biomolecular archaeology of malaria |vauthors=Sallares R, Gomzi S |volume=3 |issue=3 |year=2001|oclc=538284457|pages=195-213}}</ref> где је знана као римска грозница. Мочварни делови јужне Италије врло су погодни за ширење болести. У Европи и Северној Америци болест је била доста распрострањена до 20. века. Током [[Други светски рат|Другог светског рата]] маларије је била главна здраствена претња америчким војницима на пацифичком ратишту, те се сматра да је око 500.000 заражено, а према неким изворима 60.000 америчких војника на афричком и јужнопацифичком ратишту је преминуло од болести.
 
Први делотворни лек против маларије користили су локални становници у [[Перу]]у, који су приређивали тинктуру из коре дрвета {{јез-лат|Cinchona}} која је садржавала [[Кинин (лек)|кинин]]. [[Исусовци]] су приметили делотворност терапије, те су је током 1640-их увели у Европу, где је била убрзо општеприхваћена. Тек су 1820. француски хемичари Пјер Жозеф Пелетијер и Жозеф Фјенајм Кавенто, открили и изоловали активни састојак кинин из коре. Током 1940-их хлорокин је заменио кинин. Током 1970-их кинески Научник Ту Јоујоу, открио је [[артемисинин]], који је у комбинацији са другима антималарицима, постао препоручени лек.