Корисник:Ivan VA/песак — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 553:
Sve carevo prodadoše pivo,</br>
I carevu haznu zatomiše,</br>
I nadnicu laku ostaviše, [...]<ref name="Zidanje Ravanice opet">{{cite wikisource|title=Зидање Раванице, опет|author=''Српске народне пјесме.'' Књ. 2, ''У којој су пјесме јуначке најстарије'' / [скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић]|year=1895|publisher= Штампарија Краљевине Србије|location=Биоград|pages=194—202|others=|wslanguage=}}</ref>{{sfn-lat|Караџић|1895|pp=194—202}}{{sfn-lat|Радојчић|1970|p=187}}}}
Kad je eksplicitno o tradiciji mučnog podizanja velikih građevina riječ, istoričar umjetnosti navodi da se one najviše vezuju za ktitore i njihove pomagače. Samim graditeljima se ovdje otvoreno prebacuje oholost. Kako ističe, u južnoslovenskoj epici tragika stvaraoca objekta se uglavnom vezuje za jedne te iste razloge koji ponekad variraju. Tipski sukob je obično između dve ličnosti — naručioca/ktitora i majstora tj. umjetnika. Pobožni ktitori ovekovječeni na freskama i ikonama gdje pognute glave prinose svoj poklon Hristu, Bogorodici ili nekom svecu, u narodnoj epskoj pjesmi su nemilosrdni prema arhitektima koji grade njihovu zadužbinu. Tako u pjesmi „Zidanje Manasije“ <small>([[:sr:s:Зидање Манасије|vikizvornik]])</small>, ovaj sukob je, kako ističe Radojčić sažet gotovo u obliku balade.{{sfn-lat|Радојчић|1970|p=187}} U pjesmi Despot Stefan Lazarević želi da podigne ljepšu i veću crkvu od očeve{{sfn-lat|Радојчић|1970|p=187}}:{{citat3|[...] ”Pravi crkvu što god lepšu možeš:</br>
”Na lepotu, da je lepše nema,</br>
”U visinu, da je više nema,</br>
”Ti ne žali mermera kamena,</br>
”Ni careve riznice i blaga.”<ref name="Zidanje Manasije">{{cite wikisource|title=Зидање Манасије|author=''Српске народне пјесме.'' Књ. 6, ''У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена'' / [сакупио их Вук Стефановић Караџић] |year=1899|publisher= Штампарија Краљевине Србије|location=Биоград|pages=149—151|others=|wslanguage=}}</ref>{{sfn-lat|Караџић|1899|pp=149—151}}{{sfn-lat|Радојчић|1970|p=187}} [...]}}
Radojčić ovdje ističe i gotovo tipski karakter stvaraoca, koji se u svim narodnim pjesmama prikazuje sa jednom psihološkom sigurnošću — uvijek je nezadovoljan djelom, ili uvijek izjavljuje da je bolje djelo već stvorio ili da može da stvori još ljepše i bolje. U skladu sa ovim i ovdje je Despotov arhitekta Petar nezadovoljan svojom [[Манастир Манасија|Manasijom]]:{{citat3|[...] Zla nesreća Petru priskočila,</br>
Pak se Petar ponese zanatom:</br>
Ред 565:
”Da je bilo mermera kamena</br>
”I careve riѕnice i blaga,</br>
”Još bi lepša Manasija bila.”<ref name="Zidanje Manasije"/>{{sfn-lat|Караџић|1899|pp=149—151}}{{sfn-lat|Радојчић|1970|p=187}} [...]}}
Ovakvo Petrovo vajkanje dovodi despota do besa, donekle opravdanog jer mu je prethodno rekao da ne štedi. U gnjevu Lazarević naređuje da se živom majstoru iskopaju oči, te i pored odvraćanja od nečovječnog postupka od „Gospode hrišćanske“, on ostaje pri svojoj odluci i arhitekta biva oslijepljen. Na ovo arhitka „ljuto kune“ Despota.{{sfn-lat|Радојчић|1970|pp=187—188}} Na ovo Stefan kao brine za Petra te mu ostavlja „tovar i po blaga“. Izraženo u sledećim stihovima, takođe strašnog i neočekivanog kraja{{sfn-lat|Радојчић|1970|p=188}}:<div style="height:250px; overflow:auto;">{{citat3|[...] Ljuto kune Petre neimare.</br>
”Care Stevo, živ te Bog ubio!</br>
Ред 582:
Sedamdeset crkvi sagradio</br>
Sa šegrti i sa saraori</br>
Bez očiju kano i s očima.<ref name="Zidanje Manasije"/>{{sfn-lat|Караџић|1899|pp=149—151}}{{sfn-lat|Радојчић|1970|p=188}}}}</div>
Kao lajtmotiv pjesme, kako ističe Radojčić, su dvije oholosti koje se sukobljavaju: „careva“, koji želi da sagradi ljepšu crkvu od očeve i majstorova koji žali što nije podigao veću i ljepšu crkvu; na poslijetku jača oholost u sukobu izrasta do zločina. Graditelj vladar je kasnije u tradiciji često opisivan kao manijak; kako navodi Radojčić istorijski se ova književna tradicija „nenasitnog“ cara provlači još od književnosti kasne antike — još od Dioklecijana, a u srpskoj srednjovjekovnoj prozi se pominje od Milutina; Narodna tradicija o vladarima koji muče zidanjem je na južnoslovenskom prostoru živo očuvana i, kako ističe Radojčić, oslanja se na starije vizantijske uzore izrazito plebejskog karaktera.{{sfn-lat|Радојчић|1970|p=188}}
U staroj gradskoj carigradskoj priči se čuva prototip zlog i lukavog vladara-graditelja. Riječ je o predaji vezanu za glavnog arhitektu crkve Sv. Sofije Ignatija. Naime, kada se završila opravka glavnog kubeta, car Justin, nasljednik Justinijanov je odlučio da pored crkve podigne svoj kip na visokom stubu. No, kako se dalje navodi u legendi:<div style="height:250px; overflow:auto;">{{citat3|[...] ranije spomenuti Ignjatije, graditelj velike crkve, zbog čudesnih djela koje je izveo, postao je kod svih omiljen. Car se uplašio da jedna od dvije stranke demosa (carigradskog) Ignjatija ne izviče za cara. Justin nije htio da ga ubije, kako su mnogi videći zabrinutog cara predlagali, već se zadovoljio da ga uhvati i ostavi da umre od gladi pošto je uklonio skele od kipa podignutog u Augusteumu. Ignjatije je shvatio, kad je dovršio podizanje konjičke statue careve (na visoki stub), da je prepušten sam sebi i oplakivao je svoju sudbinu. Kad je pao mrak, pametno je smislio plan: imao je tanki konac u torbici oko 55 sežanja, ogrtač (himation), donju haljinu, pojas i fakeolidu (neke vrste turban) — sve je to povezao i provjerio da li dopire do zemlje. Njegova žena došla je uz veliku kuknjavu i plač; celi grad je spavao, bila je duboka noć. . }}</div>
| |||