Готфрид Вилхелм Лајбниц — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 51:
Просторно – временски свет материјалних ствари и бића састоји се из [[Монада (филозофија)|монада]], од којих не постоје две апсолутно исте, ни два иста тренутка у животу једне монаде (принцип идентитета неразлучивог). Монаде су духовне суштине, а извор им је у [[Бог]]у као највишој монади. Бог је удесио да унутрашња активност сваке монаде буде у хармонији са активношћу свих осталих (учење о престабилираној хармонији), па је свет саврешено јединствен иако га чине индивидуалне супстанције. Између монада не постоје узрочно – последични односи, иако је свако стање монаде узрок њеном следећем стању, а истовремено последица претходног.
Лајбниц назива људску душу духовним аутоматом, јер она сва своја стања развија из саме себе. Он је појам душе изразио с идеалистичког становишта, а њему су се придружили сви други новији идеалисти. Према Лајбницу се стварност састоји из једног бесконачног броја бестелесних простих појединачних супстанција, чија је унутарња суштина снага представљања. Али такве суштине су душе, а Лајбниц их отуда назива -{ames}- или, на основу њихове јединствености, монаде. Отуда код Лајбница само душе чине стварност: све монаде је путем темељних разлика снаге представљања и мањег и већег савршенства које почива на њој творац довео у једном заувек успостављену хармонију (престабилизована хармонија); свака је створена с обзиром на другу. Ако је у једној монади толико савршенства колико у другима несавршености, онда оне свеукупно образују агрегат монада, од којих прва функционише као централна монада. Чулна представа таквог агрегата монада схвата такав агрегат као тело. Људска душа је посебно једна таква централна монада која путем размене својих представа стоји такође у узајамним односима према свом телу и у себи укључује развој путем отицања и притицања делова. Лајбницу се прикључује [[Кристијан Вулф (филозоф)|Кристијан Вулф]] за кога је душа проста
Лајбниц наглашава да две ствари никада нису потпуно једнаке и да увек постоје несвесна чулна опажања (перцепције) која одређују деловање. Његов принцип идентитета неразлучивог тврди да су личност X и личност -{Y}- идентичне ако и само ако деле иста суштинска нерелацијска својства. Његова „Теодицеја“ (1710) покушава да помири доброту о Богу са постојањем зла у свету, претпостављајући да је само Бог савршен и да је овај свет „најбољи од свих могућих светова“. Овај став исмејан је у комичном [[Волтер]]овом роману ''[[Кандид]]''.
| |||