Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

Пред опасношћу од Турака Османлија кнез Лазар се у првој половини 1389. године, желећи да избегне сукоб са Угарском, посредством Николе Горјанског Млађег понудио за вазала Жигмунду. Жигмунд је то прихватио, али није дошло до склапања уговора, јер је већ пре тога пала одлука [[Косовска битка|на Косову]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=252}} Иако је пристао на споразум са Србима и у [[Вук Бранковић|Вуку Бранковићу]] имао заговарача споразума, он је први искористио српски пораз. Хтео је да казни кнежевину за Лазарево помагање хрватским побуњеницима и да је, сад обезглављену, потчини својој вољи. У јесен 1389. Жигмунд је, лично предводећи своје људе, сасвим невитешки напао Лазареву удовицу [[Милица Хребељановић|Милицу]], која је владала као регент свом малолетном сину [[Стефан Лазаревић|Стефану]]. Угарска војска је продрла све до срца [[Шумадија|Шумадије]], у долину [[Гружа|Груже]], где је освојила градове [[Борач (Кнић)|Борач]] и [[Честин (тврђава)|Честин]]. Краљ се чак у једној повељи од 31. марта 1390. године хвалио како је те градове ''победнички'' добио. Да је ситуација била опасна по [[Моравска Србија|Србију]] сведочи чињеница да је кнегиња Милица, замолила Дубровник за уточиште. Овај поход није имао ефекат који је Жигмунд очекивао. Сматрајући турску опасност за мање непосредну, кнегиња Милица је крајем 1389. године прихватила њихову врховну власт. По склопљеном споразуму, Турци су помогли Србима да потисну угарску војску све до Саве и да их тамо натерају на дефанзиву.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=257}} Осим тога под турске чете су ушле у [[Голубац]], да би боље пратили кретање Угара.{{sfn|Ћоровић|1989|p=257}}