Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

 
== Турска опасност ==
Пред опасношћу од Турака Османлија кнез Лазар се у првој половини 1389. године, желећи да избегне сукоб са Угарском, посредством Николе Горјанског Млађег понудио за вазала Жигмунду. Жигмунд је то прихватио, али није дошло до склапања уговора, јер је већ пре тога пала одлука [[Косовска битка|на Косову]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=252}} Иако је пристао на споразум са Србима и у [[Вук Бранковић|Вуку Бранковићу]] имао заговарача споразума, он је први искористио српски пораз. Хтео је да казни кнежевину за Лазарево помагање хрватским побуњеницима и да је, сад обезглављену, потчини својој вољи. У јесен 1389. Жигмунд је, лично предводећи своје људе, сасвим невитешки напао Лазареву удовицу [[Милица Хребељановић|Милицу]], која је владала као регент свом малолетном сину [[Стефан Лазаревић|Стефану]]. Угарска војска је продрла све до срца [[Шумадија|Шумадије]], у долину [[Гружа|Груже]], где је освојила градове [[Борач (Кнић)|Борач]] и [[Честин (тврђава)|Честин]]. Краљ се чак у једној повељи од 31. марта 1390. године хвалио како је те градове ''победнички'' добио. Да је ситуација била опасна по [[Моравска Србија|Србију]] сведочи чињеница да је кнегиња Милица, замолила Дубровник за уточиште. Овај поход није имао ефекат који је Жигмунд очекивао. Сматрајући турску опасност за мање непосредну, кнегиња Милица је крајем 1389. године прихватила њихову врховну власт. По склопљеном споразуму, Турци су помогли Србима да потисну угарску војску све до Саве и да их тамо натерају на дефанзиву.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=257}} Осим тога под турске чете су ушле у [[Голубац]], да би боље пратили кретање Угара.{{sfn|Ћоровић|1989|p=257}}
 
Пошто су балканске државе биле преслабе за давање већег отпора Турцима, њихова једина нада била је Угарска.{{sfn|Ћоровић|1989|p=259}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=350}} Краљ Жигмунд је рано видео опасност од Турака, који су се већ од 1390. године јављали на његовим границама и предузимао је доста мера, које сам није доследно изводио.{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=39}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=259}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=350}} Његова политика је била, да преостале балканске државе веже за Угарску. Тако је живо настојао да у Босни поврати изгубљене позиције, а у [[Кнежевина Влашка|Влашкој]], [[Српске земље|Србији]] и [[Друго бугарско царство|Бугарској]] да милом или силом утиче на њихове владаре.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=259}} Он је веровао да је његова снага и сама довољна да сузбије Турке и стога није много полагао на окупљању балканских хришћана око себе.{{sfn|Ћоровић|1989|p=259}} Почетком 1390-их његова пажња је, углавном, била окренута враћању изгубљеног угледа у [[Хрватска|Хрватској]] и Далмацији, уз потискивање Ладислава Напуљског, и проширивање угарског утицаја у северној Србији.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Поступцима према Србији и према Босни, Жигмунд је стекао много непријатеља, који су се све више окретали Турцима.{{sfn|Ћоровић|1989|p=259}}
Анониман корисник