Корисник:Ivan VA/песак — разлика између измена

U staroj gradskoj carigradskoj priči se čuva prototip zlog i lukavog vladara-graditelja. Riječ je o predaji vezanu za glavnog arhitektu crkve Sv. Sofije Ignatija. Naime, kada se završila opravka glavnog kubeta, car Justin, nasljednik Justinijanov je odlučio da pored crkve podigne svoj kip na visokom stubu.{{sfn-lat|Радојчић|1970|pp=188—189}} No, kako se dalje navodi u legendi:

<div style="height:150px; overflow:auto;">{{citat3|[...] ranije spomenuti Ignjatije, graditelj velike crkve, zbog čudesnih dela koje je izveo, postao je kod svih omiljen. Car se uplašio da jedna od dve stranke demosa (carigradskog) Ignjatija ne izviče za cara. Justin nije hteo da ga ubije, kako su mnogi videći zabrinutog cara predlagali, već se zadovoljio da ga uhvati i ostavi da umre od gladi pošto je uklonio skele od kipa podignutog u Augusteumu. Ignjatije je shvatio, kad je dovršio podizanje konjičke statue careve (na visoki stub), da je prepušten sam sebi i oplakivao je svoju sudbinu. Kad je pao mrak, pametno je smislio plan: imao je tanki konac u torbici oko 55 sežanja, ogrtač (himation), donju haljinu, pojas i fakeolidu (neke vrste turban) — sve je to povezao i proverio da li dopire do zemlje. Njegova žena došla je uz veliku kuknjavu i plač; celi grad je spavao, bila je duboka noć. On joj se potužio da će morati tamo (gore) da umre i rekao joj je: „Idi i krišom kupi deblje uže i namaži ga tečnom smolom i vrati se u ponoć.“ Iduće noći ona je došla. Ignjatije je spustio što je imao i uže koje je žena zavezala izvukao je naviše sebi i zavezao za nogu konja; uhvativši se za uže, spustio se živ i zdrav. A učinio je to tako da uže natopljeno smolom ćvršće prione za ruke i osim toga da se ne bi, naglo se spuštajući na zemlju, udario i da uže posle spuštanja spali. Dalje se priča kako se arhitekta sa ženom i decom sklonio u Jedrene; tamo je krišom živeo preobučen u monaha, ali se posle tri godine vratio u Carigrad. Na kraju se sve srećno svršilo: Ignjatije se javio caru na drugi dan Uskrsa kad je on dolazio u hrav Svetih apostola. Car je uvideo da je pogrešio, izrekavši sentenciju: „Kad Bog hoće da neko živi, ne može ga ni hiljada ubiti.“{{sfn-lat|Радојчић|1970|p=189}}}}</div>

 

=== Pjesme ===