Године 1437. Турци су заједно с Власима провалили у Ердељ до [[Сибињ (Румунија)|Сибиња]]. Да им се освети, стари краљ је преко Србије упутио једну ''летећу'' казнену експедицију. Угарска војска у којој је било и Пољака и Чеха, предвођена [[Јанош Марцали|Јаношем Марцалијем]], једним од најбољих Жигмуносвих војсковођа, прешла је Дунав 19. јуна код [[Пожежена|Пожежене]] и продрла дубоко у Србију. За три дана стигла је до [[Тврђава Сталаћ|Сталаћа]] и попалила турске шајке под њим, а сутрадан је спалила [[Град цара Лазара|Крушевац]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=301}} Сам Жигмунд изричито је похвалио бана Франка Таловца, који је пошао ''да попали и уништи град Крушевац'', што је то извршио.{{sfn|Ћоровић|1989|p=301}} Одмах потом Угари су кренули у повлачење и већ 27. јуна кретали су се према Ковину[[Ковин]]у. Од таквих демонстративних похода није било никаквих правих војничких користи, нити су такви походи могли постојећи однос снага. Пред сам прелазак преко Дунава, угарску војску је стигла турска потера из Видина. У [[Битка на Годоминском пољу|бици на Годоминском пољу]] код [[Смедеревска тврђава|Смедерева]], Турци су били потучени са осетним губицима. УПоражени борби,и која се развила на Годоминском пољу код Смедереваогорчени, турскаони војска била је потучена са осетним губицима. Огорчени Турцису опустошили су околину [[Смедерево|Смедерева]], кривећи Србе да су били у споразуму са Угарима. Та оптужба је допрла и до султана, који је веровао да Угари не би смели вршити такве походе дубоко по Србији да нису имали неких тајних споразума са Србима. Као поузданије јемство за своје будуће држање, деспот је био приморан да преда Турцима браничевски крај, по личном тражењу султана. Тим чином, Турци су добили непосреднији надзор над угарским кретањем на Дунаву и нову базу за упаде у Угарску.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=301}}
