Грчки рат за независност — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
→Литература: исправке формата датума |
Нема описа измене |
||
Ред 4:
| слика = Missolonghi.jpg
| величина_слике = 300п
| опис_слике = Опсада Мисолонгија
| датум = [[25. март]] [[1821]] — [[3. фебруар]] [[1830]].
| локација = [[Балканско полуострво]], [[Епир (историјска покрајина)|Епир]], [[Тесалија (област)|Тесалија]], [[Тракија]], [[Македонија (област)|Македонија]], [[Средоземно море|Медитеран]], [[Егејско море]]
Ред 27:
{{Историја Грчке}}
'''Грчки рат за независност''' је назив за устанак [[Грци|Грка]] у [[Османско царство|Османском царству]] ({{јез-гр|Ελληνική Επανάσταση}}) (''Елиники Епанастаси'') који је трајао између 1821. и 1830. године.
Грчки устанак започео је док је добар део [[Османско царство|османске]] војске са Пелопонеза био заузет опседајући побуњеног [[Али-паша Јањински|Али-пашу Јањинског]] у [[Јањина|Јањини]].
== Устанак ==
=== Прво раздобље рата (1821—1824) ===▼
[[Датотека:Ρήγας.jpg|left|thumb|180px|Портрет [[Рига од Фере|Риге од Фере]], пионира Грчког рата за независност, који је сковао план за велики устанак свих балканских потлачених народа]]▼
=== Избијање устанка ===
Устанку је претходило оснивање тајне револуционарне организације [[Хетерија|Хетерије]] [[1814]]. године у [[Одеса|Одеси]], граду са бројном грчком заједницом.<ref name="Clogg31">Цлогг, ''А Concise History of Greece'', п. 31</ref> Организацију су основали грчки националисти; Н. Скоуфас, Е.Xanthos и А. Тсакалов са циљем ослобођења Грчке од Османског царства, [[1818]]. године. Хетерија се преселила у [[Истанбул|Цариград]] (који је онда био и највећи грчки град). Уз помоћ многобројних Грка, и грчких исељеника који су живели у емиграцији (Велика Британија, Америка, Италија), као и уз помоћ тадашњих великих сила (Британија, Француска, Русија) Хетерија је радила на организацији устанка грчког народа.▼
[[Датотека:Epanastasi.jpg|left|thumb|250px|Митрополит Германос благосиља заставу грчких устаника у манастиру Агиа Лавра]]
▲Устанку је претходило оснивање тајне револуционарне организације [[Хетерија|Филики Хетерије]] (срп. „Удружење пријатељства“) [[14. септембар|14. септембра]] [[1814]]. године у [[Одеса|Одеси]], тадашњем руском граду са бројном грчком заједницом.<ref name="Clogg31">
Устанак је избио у [[дунав]]ском крају - [[6. март]]а [[1821]]. године када је [[Александрос Ипсилантис]], председник Хетерије (руски официр грчког порекла), са својим одредом од 2000 људи, састављеним
Устанак је у међувремену избио и на јужном [[Пелопонез]]у (Мореји), када су [[17. март]]а [[1821]]. устаници из града [[Ареополи]]ја објавили рат Турцима. Њихова војска под командом [[Петрос Мавромихалис|Петроса Мавромихалиса]] (заједно са борцима које су водили потоњи хероји устанка - [[Теодорос Колокотронис|Колокотронис]], [[Никитас Стамателопулос|Никитарас]] и [[Григориос Папафлесас|Папафлесас]]) напала је град [[Каламата|Каламату]] и после дводневне борбе га заузела, [[23. март]]а. На северу Пелопонеза, у Ахаји, град Калаврита је опседнут [[21. март]]а. Велики подстрек устанку на Пелопонезу догодио се [[25. март]]а [[1821]]. године када је члан Хетерије и митрополит града [[Патра]]са, Германос, благословио заставу устаника у манастиру Агиа Лавра на планини Хелмос. Овај дан има симболичко значење у Грчкој и слави се као Дан државности.
▲=== Прво раздобље рата (1821—1824) – Успон устанка ===
У следећа три месеца устанак је захватио цели [[Пелопонез]], добар део континенталне Грчке, острво [[Крит]], [[Кипар]] и још нека острва у Егејском мору која су устаницима обезбедила ратну флоту. Султан [[Махмуд II]] оптужио је васељенског патријарха Григориоса V да није успео одржати контролу над православним становништвом Османског царства. За време литургије, [[10. април]]а, османске власти ухапсиле су патријарха, а затим га обесиле. После тога уследило је свирепо уклањање православног свештенства у неким деловима Османског Царства. Средином априла, јањичари и турско-муслиманска маса устремили су се на Грке у Цариграду и широм царства, па су почињени страховити злочини. Турска маса је у [[Измир|Смирни]] (Измиру) десетковала грчко хришћанско становништво.
У [[Битка код Гравије|бици код Гравије]] [[8. мај]]а малобројни грчки борци су успели да зауставе продор турске војске, купујући тако време за јачање устанка. Након вишемесечне опсаде Грци су под вођством [[Теодорос Колокотронис|Теодороса Колокотрониса]] заузели и тадашњи главни град османског Пелопонеза, [[Триполи (Грчка)|Триполи]], [[23. септембар|23. септембра]]. Устаници су, до почетка октобра [[1821]], успели да ослободе целу Грчку јужно од линије залив [[Арта]] - [[Ламија]] (без ових градова), као и без градова [[Патрас|Патраса]], [[Нафплио|Нафплија]], [[Атина|Атине]] и [[Теба (Грчка)|Тебе]] у којима су се налазили опседнути турски гарнизони. Паралелно са борбама изграђиване су институције нове грчке државе. У року од само неколико месеци појавиле су се три обласне грчке устаничке владе. Наиме, грчки устанак није имао врховног вођу, као што је то био случај са устанцима у Србији. Од поменуте три обласне владе, једна је била „Пелопонески сенат“ на Пелопонезу, друга се налазила у Мисолонгију на западу централне Грчке, а трећа је била на истоку централне Грчке. Устаници су [[1. јануар]]а [[1822]]. године у [[Епидаур (Грчка)|Епидаурусу]] на истоку Пелопонеза, одржали прву Народну скупштину устаничке Грчке. На њој је проглашена независност [[Прва грчка република|Прве грчке републике]], донет први Устав Грчке и извршено обједињавање три поменуте владе. За првог председника грчке владе изабран је [[Александрос Маврокордатос]]. До краја јуна [[1822]]. Грци ослобађају Атину и Тебу.
Међутим, и Турци су постигли значајне успехе. Успели су да сузбију изоловане устанке на [[Халкидики]]ју, [[Тасос]]у и [[Његуш]]у. Заузели су и егејско острво [[Хиос]] на коме је од априла до августа 1822. почињен стравичан покољ грчког становништва. Од 113 000 [[Грци|Грка]], турски покољ преживело само 22000 људи (25 000 је било убијено, 45 000 продато у ропство, а 21 000 је отишла у избеглиштво).<ref>Brewer, David ''The Greek War of Independence'', стр. 165.</ref> У [[Битка код Пете|бици код Пете]], у близини Арте, [[16. јул]]а [[1822]]. турска војска под командом Омера Врионија, нанела је пораз устаницима на челу са Александросом Маврокордатосом. Након овога, Турци су почели са планирањем офанзиве на грчке области јужно од линије залив Арта - Ламија, ради гушења грчког устанка. Бројчано надмоћнија османска војска, под командом [[Махмуд Драмали-паша|Махмуд Драмали-паше]], кренула је у напад и упала на север Пелопонеза, али су је грчки устаници, којима је заповедао Теодорос Колокотронис, жестоко потукли у [[Битка код Дервенакије|бици код Дервенакије]], недалеко од Коринта, од [[26. јул|26.]] до [[28. јул]]а [[1822]], спасивши на тај начин читав устанак од пропасти. Почетком октобра предао се турски гарнизон у [[Нафплио|Нафплију]] чиме је овај град коначно пао у руке устаника, после чега је проглашен и за престоницу Грчке.
[[Датотека:Lord Byron at Missolonghi.jpg|thumb|400x310px|Дочек [[Џорџ Гордон Бајрон|Лорда Бајрона]] у Мисолонгију]]
Наредна турска копнена офанзива такође је доживела пропаст. Прво је османска војска сачињена од 10.000 Албанаца под командом [[Мустафа-паша Бушатлија|Мустафа-паше Бушатлије]], потучена од стране 450 грчких устаника које је водио [[Маркос Боцарис]], у ноћном препаду [[Битка код Карпенисија|код Карпенисија]], [[8. август|8. августа]] [[1823]]. Међутим, Мустафа-паша је наставио са походом ставивши под опсаду град [[Мисолонги]]. Безуспешна опсада трајала је од [[20. септембар|20. септембра]] до [[30. новембар|30. новембра]] [[1823]], када су се Турци повукли. Борба Грка за ослобођење стећи ће симпатије широм Европе захваљујући енглеском песнику [[Џорџ Гордон Бајрон|Лорду Бајрону]], који је пружајући помоћ грчким устаницима и умро у Мисолонгију од грознице, [[19. април]]а [[1824]]. године. Међусобне размирице грчких вођа, њихово ривалство због контроле ослобођених територија и борба за лидерсво у будућој власти, спречиле су устанике да прошире своју територију и учврсте власт на Пелопонезу. Међусобни сукоби прерастају у прави мали грађански рат између устаника који се разбуктао у два наврата од краја [[1823]]. до маја [[1824]]. године и [[1824]]-[[1825]]. Ови сукоби имали су подлогу у односу [[велика сила|велесила]] и подозривости [[Уједињено Краљевство|Велике Британије]] на тадашњу [[Руска Империја|Руску Империју]] и њен утицај на [[православље|православне]] устанике Грчке.
Током [[1824]]. године, турска флота је доживела још два пораза од грчке: код егејских острва [[Самос]] ([[17. август]]а) и [[Лерос]] ([[10. септембар|10. септембра]]). Тако је успостављена равнотежа снага која је потрајала до [[1825]]. Турци су успели да спрече ширење устанка северно од линије залив Арта - Ламија, док су Грци онемогућавали покушаје турских продора јужно од поменуте линије. Ситуација ће се значајно променити од 1825. године.
=== Друго раздобље рата (1824—1827) – Криза устанка ===▼
Године [[1824]], чинило се да је османски султан [[Махмуд II]] коначно пронашао начин за гушење грчког устанка. Издејствовао је помоћ [[египат]]ског [[валија (титула)|валије]] [[Мехмед Алија|Мехмеда Алије]], који је пристао да помогне, али под два услова: да на управу добије Крит, док би Пелопонез добио његов син, [[Ибрахим-паша Египатски|Ибрахим-паша]]. Пошто је султан прихватио услове, Мехмед Алија послао је свог сина Ибрахима са 10.000 пешака и 1.000 коњаника, што ће довести до потпуне промене тока устанка.
▲Устанак је избио у [[дунав]]ском крају - [[6. март]]а [[1821]]. године када је [[Александрос Ипсилантис]], председник Хетерије (руски официр грчког порекла), са својим одредом од 2000 људи, састављеним већиног од грчких добровољаца који су били на служби у Руској царској војсци, прешао реку [[Прут (река)|Прут]] и ушао на територија [[Османско царство|Османског царства]] у данашњој [[Молдавија|Молдавији]] и подигао устанак у граду [[Јаши]]ју. Његов устанак је врло брзо разбијен од стране турских снага.
[[Датотека:La Grèce sur les ruines des Missolonghi.jpg|thumb|left|340x320px|Слика [[Ежен Делакроа|Ежена Делакрое]], ''Грчка на рушевинама Мисолонгија'' из 1826. Ова слига одиграла је значајну улогу у прогрчкој кампањи на Западу која је водила ка интервенцији великих сила.]]
Турско-египатске трупе и флота су, у периоду од краја јула до краја септембра [[1824]], поразиле устанике на Криту, а затим се искрцале на Пелопонез [[24. фебруар]]а [[1825]]. Грке су потукли у две битке у области Наварина: код Сфактерије [[8. мај]]а и Манијакија [[20. мај]]а. Раније, средином априла, опсели су Мисолонги. До краја јуна [[1825]], турско-египатске снаге су освојиле скоро цео Пелопонез и кренуле на грчку престоницу – [[Нафплио]]. Тек ту, на самом истоку Пелопонеза, недалеко од Нафплија, [[24. јун]]а [[1825]], Грци су их зауставили у [[Битка код Лерне|бици код Лерне]].
Током наредне, [[1826]]. године, офанзива против Грка се наставила. Најпре је, [[10. април]]а [[1826]], након 12 месеци опсаде, град Мисолонги пао у руке [[Ибрахим-паша Египатски|Ибрахим-паше]]. Масакр и ропство преосталих грчких браниоца (од тога 3000 - 4000 жена и деце) изазвали су бројне реакције солидарности по целој Европи.<ref name="Howarth197">Howarth, ''The Greek Adventure'', п. 197.</ref> Грци су истог месеца званично затражили интервенцију европских држава против Османског Царства. Ибрахим-паша је [[21. јун]]а [[1826]]. жестоко напао област Мани, на крајњем југу Пелопонеза (која је још увек била неосвојена), где се очајнички бранио [[Петрос Мавромихалис]] са својим трупама. Тешке борбе потрајале су све до [[28. август]]а, када су Грци успели да одбију Ибрахим-пашине нападе.
На другој страни, турске трупе су после освајања Мисолонгија потчиниле скоро целу централну Грчку и августа [[1826]]. опселе [[Атина|Атину]]. Грчки устанак је запао у озбиљну кризу, сличну оној у Србији [[1813]]. године. Слободна територија у Грчкој била је сведена на крајњи исток Пелопонеза са Нафплијем, крајњи југ Пелопонеза (област Мани), неколико егејских острва и Атину која је била под опсадом. Међутим, у [[Битка код Арахова|бици код Арахова]] у [[Беотија|Беотији]], од [[18. новембар|18]]. до [[24. новембар|24. новембра]] [[1826]], Грци су под командом [[Георгиос Караискакис|Георгиоса Караискакиса]] постигли битан успех који им је значајно подигао морал, потукавши турску војску Мустафа-бега.
Ипак, Турци наредне [[1827]]. наносе пораз грчким устаницима код Каматерa [[8. фебруар]]а, да би почетком јуна коначно заузели и Атину. Недуго затим готово читава копнена Грчка поновно је под њиховом влашћу.
▲=== Друго раздобље рата (1824—1827) ===
[[Датотека:Eugène Ferdinand Victor Delacroix 021.jpg|thumb|right|240px|Слика Ежена Делакрое ''Борба између каура и паше'' (из 1827, уље на платну, данас у галерији Арт Институте of Цхицаго). Инспирација за ову слику била је песма Лорда Бајрона ''Каур'']]▼
=== Треће раздобље рата (1827—1829) – Интервенција великих сила ===▼
Уз подршку
Како су у међувремену Турци све више напредовали, Британија, Француска и Русија су, [[6. јул]]а [[1827]], у главном граду Британије – [[Лондон]]у, потписале протокол по коме су се три поменуте државе обавезале да ће, поморском или неком другом силом, подржати помирљивију страну у грчко-турском сукобу, тј. ону страну која не одбије страно посредовање у решавању грчког проблема. Наравно, Турска, која се налазила надомак победе, одбила је страно посредовање. Тако се, у лето и рану јесен 1827, у близини Пелопонеза, окупила британско-француско-руска флота под командом британског адмирала [[Едвард Кодрингтон|Едварда Кодрингтона]].
▲=== Треће раздобље рата (1827—1829) ===
[[Датотека:
▲Уз подршку Великих сила, одржана је народна скупштина [[1827]]. године у [[Троезене]]у, ова скуштина донела је нови устав и изабрала председника владе грофа Цаподистрија. Након Турског одбијања захтева Велике Британије, Француске и Турске да Грчкој да аутономију, савезници су се почели отворено укључивати у сукоб.
Након вести да
Након тога Француска је на Пелопонез послала један експедициони корпус под
Последња већа битка устанка одиграла се код места Петра, у северној [[Атика|Атици]], [[12. септембар|12. септембра]] [[1829]]. Грчки устаници под командом [[Димитрије Ипсилантис|Димитрија Ипсилантиса]] напали су трупе Аслан бега и поразили их. На тај начин Димитрије је имао част да успешно оконча рат који је 8 година раније започео његов брат [[Александрос Ипсилантис]].<ref>Finlay, ''History of the Greek Revolution II'', стр. 208</ref> У међувремену, и руска војска је постигла успех у рату са Турском. Сломила је турску одбрану [[11. јун]]а 1829. године у [[Битка код Кулевче|бици код Кулевче]], близу Шумена у северној Бугарској, након чега је пут ка југу био отворен. Руси нису губили време већ су одмах кренули у офанзиву и до [[20. август]]а ушли у Једрене, након чега је и самом Цариграду запретила опасност од пада. Због тога су Турци, коначно, пристали на преговоре који су окончани [[14. септембар|14. септембра]], када је у Једрену закључен мир. Због пораза у [[Руско-турски рат (1828—1829)|руско-турском рату]], Порта је морала да пристане, између осталог, и на савезничке захтеве за аутономијом Грчке.
Убрзо по закључењу Једренског споразума стигли су нови захтеви Русије, Британије и Француске према Османском Царству, по којима су поменуте три европске државе тражиле од Турске да призна потпуну независност Грчке. Немајући више снаге да се одупре, Турска је прихватила тај захтев, па је на [[Лондонска конференција (1830)|Лондонској конференцији]], [[3. фебруар|3. фебруара]] [[1830]], проглашена независна грчка држава. Тако се 3. фебруара 1830. победоносно завршио грчки устанак против Османског Царства.
У мају [[1832]]. године одржана је нова [[Лондонска конференција (1832)|Лондонска конференција]]. Велике силе ([[Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске|
Грчки рат за независност, био је један у низу устанака против османске власти. Први значајнији збио се [[1603]]. године на Пелопонезу (Мореја), циљ устаника био је обнова [[Византијско царство|Византијског царства]].
Први већи устанак након тога био је под руским упливом, такозвана [[Орлова побуна]] 1770. године која је угушена, након почетних успеха. Након сламања устанка турско-албанске јединице спроводиле су масован терор над великим делом континенталне Грчке.<ref>
1787-1792]], заједница грчких трговаца из [[Трст]]а опремила је мању флоту коју је водио Ламброс
[[Датотека:Map Greece expansion 1832-1947-sr.svg|thumb|left|220px|Карта са првобитним границама Краљевине Грчке какве су установљене Лондонским мировним уговором из 1832. (тамно плаво).]]▼
Истовремено бројни Грци су били највиши османски царски
Мученичка смрт песника [[Рига од Фере|Риге од Фере]] имала је велики утицај на национално буђење Грка. Он је у својим песмама а и писањем по тадашњим новинама, наговестио потребу великог устанка балканских народа.<ref>Svoronos, ''History of Modern Greece''. стр. 62.</ref> Успех Срба да се након [[Први српски устанак|Првог]] и [[Други српски устанак|Другог српског устанка]], [[1815]]. изборе за аутономију, такође је утицао на избијање грчког устанка. Слика [[Ежен Делакроа|Ежена Делакрое]] ''Покољ на Хиосу'', инспирисана турским масакром над грчким становништвом, као и слика ''Грчка на рушевинама Мисолонгија'', имале су велики утицај на европско јавно мњење и допринеле су успеху устанка. Чувени енглески песник [[Џорџ Гордон Бајрон]], уложио је сав свој иметак, славу и углед за успех грчког устанка. Он је организовао прикупљање помоћи, слање бродова у Грчку, а на крају је умро од грознице у [[Мисолонги]]ју 1824.<ref name="Br52">Brown, ''International Politics and the Middle East'', 52</ref>
== Галерија ==
<center>
<gallery>
▲
Датотека:Petrompeis by Hess.jpg|Петрос Мавромихалис буни [[Месенија (округ)|Месенију]]
Датотека:Panagiotis Kefalas by Hess.jpg|Панајотис Кефалас поставља грчку устаничку заставу на зидине [[Триполи (Грчка)|Триполија]]
Датотека:Eugène Delacroix - Le Massacre de Scio.jpg|Слика [[Eжен Делакроа|Ежена Делакрое]], ''Покољ на Хиосу'' из 1824.
Датотека:Ludovico lipparini.jpg|Смрт Маркоса Боцариса
▲
Датотека:Vryzakis-Stratopedo Karaiskaiki.jpg|Камп Георгиоса Караискакиса у близини Атине
Датотека:Entrevue du général Maison et d'Ibrahim Pacha, à Navarin, septembre 1828.jpg|Сусрет француског генерала Маисона са [[Ибрахим-паша Египатски|Ибрахим-пашом]] код Наварина, септембра 1828.
▲
Датотека:Theodoros Vryzakis, Grateful Hellas (1858).jpg|Слика ''Захвална Грчка'' из 1858. Грчка стоји персонификована у жену, заједно са устаницима из рата за независност
[[File:The sortie of Messologhi by Theodore Vryzakis.jpg|thumb|''The sortie of Missolonghi'' by [[Theodoros Vryzakis]] (1855, oil on canvas, [[National Gallery of Athens]]).]]
</gallery>
</center>
== Референце ==
Линија 105 ⟶ 136:
* {{cite book| last=Detorakis | first=Theocharis | chapter= Η Τουρκοκρατία στην Κρήτη ("Turkish rule in Crete") | pages=333–436 |editor-first=Nikolaos M. |editor-last=Panagiotakis | title=Crete, History and Civilization| volume=II | publisher=Vikelea Library, Association of Regional Associations of Regional Municipalities |year= 1988|language=Greek}}
* {{cite book|first=James|last=Dodsley|year=1833|title=Annual Register|url=https://books.google.com/?id=ztJdAAAAIAAJ&dq=May+7,+1832,+Greece|publisher=University of California|page=910}}
* {{Cite book|first=George|last=Finlay|year=1861| title = ''History of the Greek Revolution, II'' }}
* {{cite book|first=Charles A.|last=Frazee|year=1969|title=The Orthodox Church and Independent Greece|publisher=CUP Archive|chapter=The Year of Revolution 1821}}
* {{cite journal |last=Georgiades–Arnakis|first=G.|date=септембар 1952|title=The Greek Church of Constantinople and the Ottoman Empire|journal=The Journal of Modern History|volume=24 |issue=3 |pages=235–250 |jstor=1875481|doi=10.1086/237518 }}
Линија 160 ⟶ 192:
== Спољашње везе ==
{{Commonscat|Greek War of Independence}}
* -{[http://www.odbrana.mod.gov.rs/odbrana-stari/vojni_casopisi/arhiva/VD_2018-3/70-2018-3-33-Tosic.pdf Nikola Tošič Malešević, Grčki ustanak protiv osmanskog carstva i stvaranje moderne grčke države]}-
* -{[http://www.ahistoryofgreece.com/revolution.htm Greek War of Independence]}-
* -{[https://www.questia.com/PM.qst?a=o&d=4911867 The Question of Greek Independence: A Study of British Policy in the Near East, 1821–1833]}-
| |||