Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

У то време, у [[Краљевина Угарска (1000—1918)|Угарској]] избијају устанци против власти краљице, предвођени браћом [[Хорвати (породица)|Хорватима]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=195-196}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=236}} У пролеће 1385. [[Надор (титула)|палатин]] [[Никола I Горјански|Никола Горјански]] наговорио је младу краљицу Марију да раскине веридбу са Жигмундом, који је као [[Немци|Немац]] био омражен и међу [[Хрвати]]ма и међу [[Мађари|Угарима]], и вери се за [[Луј I, војвода од Орлеана|Луја Орлеанског]], брата [[Списак француских владара|француског краља]] [[Шарл VI Луди|Шарла VI]]. Жигмунд није био вољан да се тек тако одрекне веридбе која би му донела угарску краљевску титулу.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=197}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=239}} Стога је продао своја имања и од добијеног новца скупио војску.{{sfn|Хорват|1924|p=197}} Већ почетком августа, млади [[маркгроф]] је на челу те војске је продро у Угарску и освојио [[Њитра|Њитру]] и [[Братислава|Пожун]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=197-198}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=239}} Суочена са све јачом странком побуњеника на југозападу, краљица Марија се враћа Жигмунду и у септембру постаје његова супруга.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=198}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=239}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=457}}

 

Хорвати су дигли главу после краљичине удаје, и почели отворено да раде за претенента, [[Владари Сицилије и Напуља|напуљског краља]] [[Карло III Напуљски|Карла Драчког]], који се 12. септембра искрцао у [[Сењ]]у и кренуо ка [[Загреб]]у.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=198}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=239}} Када је Карло у децембру кренуо ка [[Будим]]у, међу краљичиним присталицама је завладао велики страх.{{sfn|Хорват|1924|p=198-199}} У међувремену, још 8. новембра, Марија и Јелисавета су сазвале [[Угарски сабор|државни сабор]], на коме је краљица потврдила права сталежа и редова, очито да би осигурала подршку племства. Истог дана, Жигмунд је био изабран за ''старатеља и управитеља краљевине''. Међутим, он се тада налазио у [[Краљевина Бохемија|Бохемији]] и ово његово именовање остало је без ефекта. Крајем децембра Марија је била приморана да преда престо Карлу.{{sfn|Хорват|1924|p=199}} Овакав краљичин поступак само је био сплетка њене мајке, која је 7. фебруара 1386. године организовала атентат на новог угарског краља. Од ране задобијене том приликом, Карло је умро 24. фебруара, после чега је у земљи наступио прави грађански рат.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=200}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=239}}

 

Жигмунд је сад, као супруг краљице Марије, хтео да преузме престо у Угарској и Хрватској, али се томе успротивила краљица Јелисавета. На то је бранденбуршки маркгроф, подржаван од полубрата [[Вацлав IV|Вацлава IV]], [[Списак владара Немачке|краља Римљана]] и [[Списак владара Чешке|Бохемије]], упао у Угарску и продро све до [[Ђер]]а. Ипак Жигмунд се 12. маја 1386. године, управо братовљевим посредовањем, одрекао крунисања у замену за [[Тренчин]], [[Ваш (бивша жупанија)|жупанију Ваш]] и сва имања која су некад припадала херцегу [[Стефан Анжујски|Стефану]], брату краља Лајоша.{{sfn|Хорват|1924|p=238}} Краљице се после тога упућују у [[Славонија|Славонију]], не би ли својим присуством смириле побуне.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=238-239}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=239}} Међутим, повевши са собом малу пратњу, оне 25. јула упадају у заседу код [[Горјани (општина)|Горјана]], где су заробљене, а велика већина њихове пратње заједно са Горјанским побијена. Краљице су прво биле затворне у Гумнику{{напомена|Данашње [[Босиљево (Чазма)|Босиљево]] код [[Чазма|Чазме]].}}, да би касније биле пребачене у [[Новиград (Новиград)|Новиград]] код [[Задар|Задра]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=239}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=239}}

 

Покољ код Горјана послужио је лукавом Жигмунду, да преузме власт у земљи у име своје жене Марије.{{sfn|Хорват|1924|p=239}} Већ 5. септембра налазио се у [[Секешфехервар|Столном Београду]], где је, делећи разне повластице, нашао савезнике међу племством.{{sfn|Хорват|1924|p=239-240}} На његов страну прешле су, такође, и Маријине и Јелисаветине присталице, надајући се да ће млади маркгроф ослободити њихове краљице. Жигмунд је тада постао ''управитељ'' и ''капетан'' краљевине Угарске и као такав предузео почетне мере у гушењу устанка Хорвата. [[Северинска бановина|Северинског бана]] [[Ладислав од Лученца|Ладислава од Лученца]] именовао је за ''генералног капетана краљевина Славоније, Далмације и Хрватске'', а [[Никола II Горјански|Ни­колу Горјанског Млађег]] за [[Мачванска бановина|бана Мачве]]. Крајем 1386. кренуо је и лично против устаника, са главним циљем да ослободи краљице.{{sfn|Хорват|1924|p=240}} На вест о овоме, краљица-мајка Јелисавета била је задављена, средином јануара 1387. године пред очима њене кћери, која то сама приповеда у повељи од 14. септембра исте године.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=240}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=239}} После овога је краљичино мртво тело тајно је пренесено у [[Задар]], где је сахрањено у цркви [[Хрисогон Никејски|Светог мученика Хрисогона Никејског]]. Ту је остало до [[16. јануар]]а [[1389]]. године, када је лађом превезено до [[Обровац|Обровца]], а даље у колима преко [[Лика|Лике]] и Загреба у Столни Београд, где је сахрањено у дворској гробници.