Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

Видевши опасност од Турака, Жигмунд је почео преговоре са својим суседима у циљу склапања великог хришћанског савеза, припремајући велику офанзиву. Под утицајем тих преговора, уплашен претходном османском експедицијом у Босни, Твртко је, посредством грофа Хермана Цељског, ступио у везу са угарским двором. Већ у јесен 1425. године одржан је састанак између два краља, на коме је Твртко признао врховну власт Угарске, пристајући да грофа Хермана, чија је мајка била из [[Котроманићи|династије Котроманића]], прогласи за свог наследника.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=290}} У међувремену, Жигмунд се у августу 1425. године с војском сишао до [[Оршава|Оршаве]], где се састао са деспотом. Међутим, намеравана акција се морала одложити због хуситских успеха на северу. Мања угарска војска наставила је да оперише у Влашкој, где је одржала на власти [[Дан II од Влашке|Дана II]].{{sfn|Ћоровић|1989|p=290}}
 
Док је Жигмунд налазио на северу, султан је у октобру 1425. године упао у Србију и опустошио [[Крушевац|крушевачку]] област, али се убрзо повукао. Деспот се припремио за борбу, а Жигмунд му је упутио у помоћ један војни одред предвођен Филипом Сколаријем. Услед оваквих развоја догађаја, султан је прихватио преговоре.{{sfn|Ћоровић|1989|p=291}} Истовремено, после дугих сукоба око Далмације, Жигмунд је предложио Млечанима стварање антитурског савеза. У млетачко-угарским преговорима 1426. учествовао је и деспот.{{sfn|Спремић|2014|p=106}}
 
=== Везивање Србије и Босне за Угарску ===
ДеспотНемајући деце, деспот Стефан Лазаревић је, немајући деце, на сабору у Сребреници 1426. године, за наследника изабрао свог сестрића [[Ђурађ Бранковић|Ђурђа Бранковића]], бившег савезника Турака.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=291}} Неповерљив према свом будућем српском вазалу, Жигмунд је тражио склапање посебног споразума. До њега је дошло на [[Споразум у Тати|састанку у Тати]], 10. маја 1426. године.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}} Стефан се заклео на верност угарском краљу, што је повлачило долазак на угарске државне саборе, а Жигмунд је пристао да призна Ђурђа, али је тражио да му се, после Стефанове смрти, врате Београд и Мачва, које му је он био уступио као лични посед.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}}{{sfn|Хорват|1924|p=266}}{{sfn|Спремић|2014|p=106}} Тражио је да му се преда и [[Голубачки Град|град Голубац]], главна српска тврђава на Дунаву.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}} На тај начин он би држао све важније градове на Сави и Дунаву и у [[Српска деспотовина|Српској деспотовини]] под својом влашћу и обезбедио јужну угарску границу.{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}} У складу са Жигмундовом балканском политиком, деспот Стефан је пристао, да, у случају ако би и деспот Ђурађ остао без мушких потомака, Србија припадне круни Св. Стефана.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}} Међутим, тај уступак је био без већег значаја, јер је Ђурађ имао мушке деце и још увек био релативно млад. Стефан је учинио тај уступак само да би Угаре везао за Српску деспотовину, да би је бранили с више енергије као своје будуће подручје.{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}} Ипак, није успео да их увуче у свој [[Други скадарски рат|рат против Млечана]] у [[Зета у саставу Српске деспотовине|Зети]], о коме су Дубровчани 31. децембра 1422. године извештавали Жигмунда, да је претрпео ''велику штету''.{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}}{{sfn|Спремић|2014|p=91}}
 
У лето 1426. године у Босну је упала једна турска војска од највише 4.000 људи, али којој се нико није усудио супротставити, бојећи се будуће турске освете. Ова војска је продрла све до Хрватске, а у Босни је опустошила Усору и долину [[Спреча|Спрече]]. Међутим, цео овај поход, ни ситуација после њега нису утицали на краља Твртка II да промени започету политику.{{sfn|Ћоровић|1989|p=291}} Надајући се да ће тако добити потребну помоћ за борбу против Турака, 2. септембра 1427. године, повељом је прогласио Хермана Цељског за свог наследника, ''даровавши'' му Босну, ако се прекине његова мушка линија.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=266}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=291}} Тим чином Твртко се потпуно определио за Угарску, а 1428. године у Дубровнику се говорило, да је Жигмунд примио босанског краља ''за брата и сина'' и да ће га оженити једном угарском племкињом у циљу учвшћивања савеза између две земље. Заиста, Твртко се у јулу 1428. године у [[Милодраж]]у оженио [[Доротеја Јованова Горјанска|Доротејом]], кћерком печујског господара Јаноша Горјанског, а на свадби је лично присуствовао и сам краљ Жигмунд.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=291}} Посредовање и лично присуство угарског краља ослабили су опозицију босанских великаша, који су били противни Херману Цељском и новом курсу Тврткове политике.{{sfn|Ћоровић|1989|p=291}}
С јесени 1426. године Филипо Сколари је прешао Дунав и почео операције око [[Силистра|Силистрије]]. На почетку је имао успеха, али кад су Турци добили појачања био је потиснут и потучен. Убрзо након тога је и умро у [[Липова (Румунија)|Липови]] на [[Мориш]]у, огорчен због пораза.{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}} У пролеће 1427. године Жигмундова војска је деловала у Влашкој, где је турски кандидат био коначно поражен, и спремала се да преће и у Бугарску.{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}}{{sfn|Хорват|1924|p=266}} Међутим, обавештен о томе, Мурат II је стигао у Видин, док су његове чете заузеле Нову Оршаву и Северин.{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}}
 
Дана 19. јула 1427. године умро је деспот Стефан.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=292}}{{sfn|Хорват|1924|p=266}} На вест о његовој смрти пожурио се Жигмунд је пожурио да што пре изврши обавезе уговора у Тати. Од 17. септембра до 19. новембра боравио је у Београду, који му је био свечано предат, после чега је понео ново угарско име Nandor Alba или Nandor Fejervar.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=293}}{{sfn|Хорват|1924|p=266}} Овај град постаће главни бедем за одбрану Угарске од турских провала.{{sfn|Хорват|1924|p=266}} Приликом свечаности краљ је, ипосле дугих преговора, ''интронисао'' новог деспота Ђурђа Бранковића, који му је дошао са бандеријима и барјацима и, клекнувши, заклео му се на верност, а он му је том приликом дао ''као војводи ({{јез-лат|duci}}) и деспоту државе Рашке и [[Албанија|Албаније]]'' знакове власти: огртач, [[Митра (одежда)|митру]]{{напомена|Односно капу или круну.}} и мач.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=293}}{{sfn|Спремић|2014|p=106}} Ђурађ је Жигмунду са Београдом вратио и северну Мачву, али је, свакако по краљевом одобрењу, задржао њен јужни и западни део са [[Ваљево]]м, [[Крупањ|Крупњем]] и [[Зајача|Зајачом]]. Међутим, заповедник стратешки важног{{напомена|Ова тврђава затвара излаз из дунавског кланца.}} Голупца, војвода Јеремија, није хтео извршити заповест и предати град Угарима без 12.000 дуката одштете. Кад тражену суму није добио, град је предао Турцима, који нису били задовољни враћањем српске територије Угарској.
 
Убрзо потом у Србију је упала турска војска, која је освојила [[Ниш]] и Крушевац и опсела [[Тврђава Ново Брдо|Ново Брдо]]. Да био обезбедио свој престиж у Србији, која је страдала због веза с њим, краљ Жигмунд је послао деспоту војску у помоћ.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=293}} Удружени Срби и Угари поразили су велики одред турске војске код [[Манастир Раваница|Раванице]], а краљ је за овај успех 19. новембра 1427. нарочито похвалио угарског војводу Николу Бочку. Међутим, Турци нису били потпуно потиснути из земље.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}} Други турски одред је из Голупца нападао суседна српске и угарске области, а нарочито [[Браничево (област)|Браничево]]. Сам Ђурађ је лично дошао под Голубац и обећавао Јеремији опроштај, покушавајући да га на све начине придобије да би повратио град, али војвода не само да није попуштао, него је чак и напао деспота, кад је покушао да са пратњом уђе кроз градске капије.{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}}
 
У пролеће 1428. године под Голубац је, на челу недовољно организоване војске, дошао сам Жигмунд, приписивајућиприписујући велику важност граду, и опсео га и са копна и са Дунава. Недуго за њим, крајем маја, у браничевску област је дошао и сам султан Мурат. Не смејући да прихвати борбу са надмоћним непријатељем, Жигмунд је пожурио да с њим склопи мир. Међутим, почетком јуна, када је почело повлачење угарске војске, турски заповедник [[Синан-бег]] је вероломно напао њену позадину, у којој се налазио краљ, кога је само Марко де Сентласло, непоштедним пожртвовањем, успео да спаси ропства.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}} Жигмунд је за овај неуспех нарочито кривио Млечане, који му нису ставили на располагање потребна финансијска средства.
 
Приликом ових борби осетно су настрадали јужни и источни делови Србије, а у опширном запису неког ученог српског калуђера Жигмунд се споменут као ''наш цар'' за разлику од турског, који је назван ''цар језически''.{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}} Главна последица похода било је Ђурађево признавање турске врховне власти, при чему је постао двоструки вазал.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}} Међутим, упркос приближавању Турцима, нови деспот је својим држањем стекао поверење угарског краља.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=296}} Наиме, Жигмунд је повељом њега ''целе државе Рашке и Албаније кнеза и вернога деспота'', са пуно признања, примио за угарског вазала.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}} Као Стефанов наследник он је постао угарски великаш, а добио је и његове поседе у Угарској. Тако је 5. маја 1429. године могао потврдити Дебрецину све његове старе повластице, које је уживао и као Стефанов град.{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}}
Анониман корисник