Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

Убрзо потом у Србију је упала турска војска, која је освојила [[Ниш]] и Крушевац и опсела [[Тврђава Ново Брдо|Ново Брдо]]. Да био обезбедио свој престиж у Србији, која је страдала због веза с њим, краљ Жигмунд је послао деспоту војску у помоћ.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=293}} Удружени Срби и Угари поразили су велики одред турске војске код [[Манастир Раваница|Раванице]], а краљ је за овај успех 19. новембра 1427. нарочито похвалио угарског војводу Николу Бочку. Међутим, Турци нису били потпуно потиснути из земље.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}} Други турски одред је из Голупца нападао суседна српске и угарске области, а нарочито [[Браничево (област)|Браничево]]. Сам Ђурађ је лично дошао под Голубац и обећавао Јеремији опроштај, покушавајући да га на све начине придобије да би повратио град, али војвода не само да није попуштао, него је чак и напао деспота, кад је покушао да са пратњом уђе кроз градске капије.{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}}
 
У пролеће 1428. године под Голубац је, на челу недовољно организоване војске, дошао сам Жигмунд, приписујући велику важност граду, и опсео га и са копна и са Дунава. Недуго за њим, крајем маја, у браничевску област је дошао и сам султан Мурат. Не смејући да прихвати борбу са надмоћним непријатељем, Жигмунд је пожурио да с њим склопи мир. Међутим, почетком јуна, када је почело повлачење угарске војске, турски заповедник [[Синан-бег]] је вероломно напао њену позадину, у којој се налазио краљ, кога је само Марко де Сентласло, непоштедним пожртвовањем, успео да спаси ропства.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}} Иако је у децембру 1428. склопио примирје с Млечанима, они су одбили да му уступе бродовље, којим би ратовао против Турака на доњем Дунаву.{{sfn|Спремић|2014|p=107}} Не праштајући им то, Жигмунд је чак за овајсвој неуспех нарочитокод кривиоГолупца Млечанеоптуживао Републику, којинаводно пошто му нисуније ставилиставила на располагање потребна финансијска средства.{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}}
 
Приликом ових борби осетно су настрадали јужни и источни делови Србије, а у опширном запису неког ученог српског калуђера Жигмунд се споменут као ''наш цар'' за разлику од турског, који је назван ''цар језически''.{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}} Главна последица похода било је Ђурађево признавање турске врховне власти, при чему је постао двоструки вазал.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}} Међутим, упркос приближавању Турцима, нови деспот је својим држањем стекао поверење угарског краља.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=296}} Наиме, Жигмунд је повељом њега ''целе државе Рашке и Албаније кнеза и вернога деспота'', са пуно признања, примио за угарског вазала.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}} Као Стефанов наследник он је постао угарски великаш, а добио је и његове поседе у Угарској. Тако је 5. маја 1429. године могао потврдити Дебрецину све његове старе повластице, које је уживао и као Стефанов град.{{sfn|Ћоровић|1989|p=294}}
Анониман корисник