Ђорђе Крстић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 27:
 
Од 1883. године живео је у [[Србија|Србији]] и ту су настале идиличне слике: ''Пејзаж са Косова поља'', ''Из околине [[Чачак|Чачка]]'', ''Из [[Лесковац|Лесковца]]'', ''[[Манастир Студеница|Студеница]]'', ''[[Манастир Жича|Жича]]'', итд.
Насликао је и више иконостаса, од којих посебну пажњу заслужују онај у [[Чуруг]]у<ref>{{cite web|url=http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=652|title=Српска православна црква, Чуруг|work=spomenicikulture.rs|date=|accessdate=24. 4. 2016}}</ref> и у [[ниш]]кој Саборној цркви. У иконопис је унео нови, минхенски начин рада, употребивши мрке боје и применивши проблем светлости и сенке, са тежњом да постигне што пластичнији израз, покаже што јаче ефекте. Чурушки рад је "круна" његовог рада, изведен по његовој замисли да су све иконе повезане у јединствену визуелну целину. Сликар Марко Мурат је био позван 1897. године (од стране Чуружана) да као стручњак изнесе своје мишљење о Чурушком иконостасу. Колега је био задивљен и примећује да је реч о "вештаку" и "великом сликару" који: "са мало детаља дубоким умјетничким осјећајем, обраћа нашу пажњу на оно што треба". Нишки иконостас није завршио (1884—1891) јер су његове слике сматране исувише профаним, посебно слика "Смрт [[Лазар Хребељановић|кнеза Лазара]]", која никада није постављена на иконостас. У пожару [[12. октобар|12. октобра]] [[2001]]. године изгорео је [[Саборни храм у Нишу]], а са њиме и овај вредни иконостас са једанаест икона Ђорђа Крстића. Његове иконе красе само четири православне богомоље. Први иконостас је урадио за храм у [[Аџибеговац|Аџибеговцу]] (Старом Селу; 1883-1885), па осим Ниша, још 1894. године у [[Лозовик]]у, те на крају у родном крају - Чуругу (1895—1897).<ref>"Зборник Матице српске за друштвене науке", Нови Сад 1952. године</ref>
 
Међу његовим најбољим делима су: ''Анатом'', пејзаж ''Бабакај'', ''Аласка врата'', ''Свети Сава благосиља децу'', ''Смрт кнеза Лазара''.