Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

У јулу 1401. године Хрвоје је обећао заштиту граду Задру, ако Задрани ''подигну заставу прејаснога краља Ладислава''. Затим је позвао и остале далматинске градове да признају врховну власт Ладислава Напуљског. 21. новембра 1401. године Трогирани су изјавили да ће се одазвати позиву, ако исто учине и Задар и Шибеник. Недуго затим, Задрани су изјавили да су спремни да признају краља Ладислава, ако им се припоји острво Паг и врати приход градске [[Тридесетница|тридесетнице]], коју им је Жигмунд отео.{{sfn|Хорват|1924|p=255}} Међутим, Сплит се сукобио са Хрвојем, заузевши град Омиш.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=268}} Као одговор на то, Хрвојев шурак [[Иваниш Нелипчић]], [[Цетина (Цивљане)|цетински]] кнез, освојио је Клис, угрозивши Трогир и Сплит, који се чак понудио Млетачкој републици.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=267}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=268}} Хрвоје и Нелипчић су, напокон, 13. маја 1402. године принудили Трогир и Шибеник да признају Ладислављеву власт.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=267}} Тог дана по 3 изасланика града Трогира и Шибеника дошла у [[Сињ]] да се споразумеју с Хрвојем и Нелипчићем. Трогиру су том приликом биле признате старе повластице, док су Шибеник, чак, добио и територијално проширење. Други градови су се још увек колебали.{{sfn|Хорват|1924|p=255}} У међувремену, присталице краља Ладислава су ушле у затегнуте односе са Дубровником, пошто није хтео да им своју флоту стави на располагање против Сплита.{{sfn|Ћоровић|1989|p=268}} Хрвојеву заузетост на приморју искористио је хрватски бан Имре Бубек да, током 1402. године, поврати власт над [[Дубица (жупа)|дубичком жупанијом]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=158}}
 
[[Датотека:Albrecht IV.jpg|мини|десно|'''Албрехт IV од Аустрије''' је био Жигмундов савезник и наследник [[Краљевина Угарска (1000—1526)|краљевина Угарске]] и [[Краљевина Бохемија|Бохемије]]. Међутим, умро је много пре њихових монарха, 1404. године, тако да није успео да их наследи; то је учинио његов син, такође [[Албрехт II Немачки|Албрехт]]. Слика је дело [[Антон Бојс|Антона Бојса]].]]
Како није имао деце, Жигмунд је 16. августа 1402. године, у случају да не добије мушког потомка, свог нећака [[Албрехт IV Аустријски|Албрехта IV Хабзбуршког]] именовао за наследника.{{sfn|Хорват|1924|p=254-255}} 21. септембра краљ је на сабору у Пожуну принудио племиће, између осталих: крбавске кнезове [[Иван Курјаковић|Ивана]] и [[Карло Курјаковић|Карла]], вранског приора Имреа Бубека, палатина Николу Горјанског и његовог брата Јаноша, загребачког бискупа [[Еберхард Албен|Еберхарда Албена]], сплитског надбискупа [[Андреа Гуалдо|Андрију]], мачванског бана Јаноша Моровићког, [[Никола Тот од Суседграда|Николу Тота од Суседграда]], [[Андрија Херцог од Ораховице|Андрију Херцога од Ораховице]] и [[Филип од Корођа|Филипа од Корођа]], да признају његов избор наследника. Два дана касније, Жигмунд је прогласио војводу Албрехта за свог намесника у Угарској. Међутим, одмах по завршетку сабора појавило се велико незадовљство и велики број племића приклонио се Ладиславу Напуљском.{{sfn|Хорват|1924|p=255}}
 
Анониман корисник