Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

 

== Политичка нестаблност ==

=== Повратак краља и Крижевачки сабор ===

У свом путу кући Жигмунд је ишао заобилазним путем [[Црно море|Црним]], [[Мраморно море|Мраморним]], [[Егејско море|Егејским]], [[Средоземно море|Средоземним]] и Јадранским морем, посетивши успут [[Константинопољ|Цариград]], [[Родос]] и [[Зета у доба Балшића|Зету]].{{напомена|У Зети се састао са [[Ђурађ II Балшић|Ђурђем II Страцимировићем]]. Поставио га је за кнеза [[Хвар]]а и [[Корчула|Корчуле]], али га домаћа власт није прихватила.}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=251}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} Преко Влашке није смео ићи, јер је и оно мало крсташа, што се спасло на леву обалу Дунава, било опљачкано и мучено.{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} После овог пораза Жигмундови непријатељи су опет дигли главу, поготову пошто су мислили да је погинуо, пошто су се вратили угарски великаши који су учествовали у бици. Временом је превладало уверење да је краљ мртав, чему се обрадовало хрватско племство.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=250}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} Стефан Лацкфи, господар [[Међимурје (област)|Међимурја]], прогласио Ладислава Напуљског за угарског краља, пошто је пре тога развио велику агитацију, придобивши за Анжујску династију велики део хрватског племства, предвођеног [[Стефан од Шимонторње|Стефаном од Шимонторње]] и [[Стјепан Продавић|Стефаном Продавићем]], унуком бана [[Микац Михаљевић|Микца Михаљевића]].{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=250}}{{sfn|Хорват|1924|p=252}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} Лацкфи је потом позвао и самог краља Ладислава да лично дође.{{sfn|Хорват|1924|p=250}} Међутим, напуљски краљ, услед сукоба у својој земљи, није могао доћи, али је прихватио позив, именујући Стефана Лацкфија и Стефана од [[Шимонторња|Шимонторње]] својим намесницима у Угарској.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=250-251}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} Стефан Лацкфи је одмах приступио новој дужности, пославши изасланике султану Бајазиту са циљем да са њим уговори мир и једну од његових кћери испроси Ладиславу за жену.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=251}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=265}} Ово последње ишло је више у корист краљу Жигмунду, који се пред ужаснутом Европом и својом Угарском више јављао као бранилац хришћанства него следбеник својих личних циљева. Упад Турака у Срем и њихове пљачке после Никопоља ишли су у прилог краљевом антитурском држању и придобијали му присталице чак и код ранијих непријатеља.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}