Ватрогасни дом у Крагујевцу — разлика између измена

"''Ја сам заиста у недоумици каквим речима да пропратим ово велико дело, којим се занела душа једне осамдесетогодишње старице. Примила ме је у свом удобном, но врло скромном стану, ова патријахална жена, већ у дубокој старости али за чудо још увек крепка, усправљена, свежа, пуна успомена и сећања на њен Крагујевац иако га је оставила пре пуних педесет година. У садашњем њеном добу не гледа се више на будућност већ се живи у прошлости. А у тој њеној прошлости велика тачка на видику је њен Крагујевац. Место сретног проживљеног детињства иако из најранијег доба без оба родитеља. Место младалачких снова и широко заснованих нада, а потом и ступања у краткотрајни брак. Потом ступање у други брак са сирочетом из првога. И овога пута животне илузије трају, трају дуго, преко три деценије. Живи се срећно и задовољно, пуна срца. Тече и штеди уз врла, одана супруга пок. Николу, отмена представника некадашње, већ у тако далекој успомени, наше чиновничке гарде, која је знала жртвовати се на послу до самопрегора. А потом... трне један пламичак, једина кћер. Мало затим па и други нежни брачни друг. Све то ипак тако обично, и тако рећитакорећи свакодневно. Па опет има у овом случају неке разлике. Старица оставши смохрана, није постала и саможива. Срце које је навикло да куца за другога и душа која живи да трепери за другога-нађу себи излаза и прокрче пута до срдаца и душа својих ближњих. Обрадовати другога значи за некога преживети и остати радост сопственог срца. О, када би то увек било тако код свих људи. И душа госпође Радојкић носила је у једном свом осетљивом кутку њен и наш Крагујевац и одлучила да се за њега веже неразлуживо и вечно, једном дивном задужбином''".