Википедија

Византијска војска — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Ред 3:
Током дуге [[Историја Византијског царства|историје Византијског царства]] (395-1453), '''византијска војска''' прошла је кроз небројене ратове, победе и поразе, стално се развијајући и прилагођавајући својим противницима у погледу организације, [[Стратегија|стратегије]] и [[Тактика|тактике]]. Поједностављено се може рећи да су управо велики порази Византије пресудно утицали на увођење војних реформи и еволуцију византијске војске. Тако се еволуција византијске армије може грубо поделити у 3 фазе:
* '''Рани период''' (''позноримска епоха'', 395—610,<ref name="ВЕ0">{{cite book |last1=Гажевић |first1=Никола |title=Војна енциклопедија (Индекс) |date=1976 |publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=695}}</ref> од поделе Римског Царства до продора Словена и Авара на Балкан и Персијанаца у Малу Азију<ref name="ВЕ1">{{cite book |last1=Гажевић |first1=Никола |title=Војна енциклопедија (књига 10) |date=1976 |publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=519}}</ref>) карактерише војска наслеђена од позног [[Римско царство|Римског царства]]: професионални [[Римска легија|легионари]], елитне јединице [[Катафракт|тешке коњице]] и помоћне трупе савезничких варварских народа ([[Хуни|Хуна]], Херула, [[Готи|Гота]])<ref name=":0">{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/59820278|title=Istorija Vizantije|last=Georgije|first=Ostrogorski|year=1996|publisher=Prosveta|isbn=9788607009527|edition=2. fototipsko |location=Beograd|oclc=59820278}}</ref>.
* '''Средњи период''' (''епоха тематског уређења'', 610—1081,<ref name="ВЕ0"/> од цара [[Ираклије|Ираклија]] до [[Битка код Манцикерта|битке код Манцикерта]] <ref name="ВЕ2">{{cite book |last1=Гажевић |first1=Никола |title=Војна енциклопедија (књига 10) |date=1976 |publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=520-521}}</ref>) одликовао се [[Тема (Византија)|тематским системом]], са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је [[Варјази|царска гарда]] била састављена од страних најамника ( [[Викинзи|Скандинаваца]], Енглеза, [[Кијевска Русија|Руса]])<ref name=":0" />.
* '''Касни период''' (феудална епоха, 1081—1453,<ref name="ВЕ0"/>, од цара [[Алексије I Комнин|Алексија I Комнина]] до [[Пад Цариграда (1453)|пада Цариграда]]<ref name="ВЕ3">{{cite book |last1=Гажевић |first1=Никола |title=Војна енциклопедија (књига 10) |date=1976 |publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=522}}</ref>) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника ([[пронија]]ра) и страних најамника ([[Румски султанат|Турака]], Италијана, Шпанаца)<ref name=":0" />.
== Позноримска епоха (395-610) ==
[[Датотека:Europe-In-555AD.png|мини|Византијско царство (љубичасто) и Средоземље 555. године, на врхунцу Јустинијанових освајања.]]
Византијска војска овог периода (од [[Подела Римског царства|поделе Римског царства]] до инвазије Арабљана), заснована на традицијама позног Римског Царства и обилном узимању варвара у службу, извела је Јустинијанова освајања (535-565) и успешно ратовала са [[Персијско царство|Персијом]], али је подлегла инвазији Арабљана (636-641) изгубивши азијске и афричке провинције Царства.
=== Организација ===
Војска Византије у позноримском периоду (395-610) била је подељена на граничну ({{Јез-лат|limitanei}}) - сталне посаде у провинцијама и оперативну ({{Јез-лат|comitatenses}}), састављену од пешадијских и коњичких легија и посебних легија гарде. За попуну оперативне војске регрутовани су по закону само [[Колони|колони]]{{напомена|Зависни сељаци, претеча кметова}}. Пошто су земљопоседници избегавали обавезу да своје колоне упућују у војску, Византија је била принуђена да војску попуњава најамницима из разних варварских племена.<ref name="ВЕ1"/>
Ред 60:
 
=== Стратиоти ===
УвођњеУвођење тематског уређења значило је јачање домаће византијске војске. Док се у рановизантијско време војска састојала претежно од страних најамника, скупих и непоузданих, дотле се војна снага Византије од 7. века заснива на стратиотима, насељеним на територији Царства. Поред војника-граничара, поред елитних трупа које су регрутоване пре свега из борбених малоазијских и кавкаских племена, у нови византијски систем уливају се постепено и масе Словена које византијска влада, од средине 7. века, пребацује у Малу Азију и насељава у тамошњим темама као стратиоте.{{напомена|Тако је поход цара [[Констанс II Погонат|Констанса II]] у балканске Склавиније 658. био праћен пресељавањем већих маса Словена у Малу Азију. Од овог времена чујемо за Словене у Малој Азији, као и за словенске војнике у византијској војсци. Тако се спомиње да је 665. словенски одред од 5.000 људи прешао Арабљанима, па је насељен у Сирији.<ref name="ИВ4">{{cite book |last1=Острогорски |first1=Георгије |title=Историја Византије |date=1998 |publisher=Народна књига |location=Београд |pages=131-132}}</ref> Јустинијан II је 688/9 покорио Бугаре и Словене у околини Солуна и преселио их у Малу Азију, у тему Опсикија. Од пресељених слованских племена цар је, наводно, могао да формира војску од 30.000 људи. Такав прилив свежих снага допринео је и привредној регенерацији земље, опустошене непријатељским најездама.<ref name="ИВ5">{{cite book |last1=Острогорски |first1=Георгије |title=Историја Византије |date=1998 |publisher=Народна књига |location=Београд |pages=143-145}}</ref>}} Тако у оквиру новог, здравијег поретка византијски војни контингенти се знатно повећавају приливом свежих снага.<ref name="ИВ3"/>
 
Нова тематска армија састоји се од војника-сељака који из војничких имања црпу средства за своје издржавање и наоружање. Из доцнијих извора се види да је стратиот, позван у војску, имао дужност да се јави на свом коњу и наоружан. Он је добијао, истина, и извесну плату, али је она била минимална. Према томе, реорганизација војске морала је свакако изазвати и знатно смањење државних издатака.{{напомена|Како је израчунао Штајн, војни издаци у средњовековној Византији износили су отприлике половину онога ''што се у 6. веку трошило на већу, али гору војску.''<ref name="ИВ3"/>}}<ref name="ИВ3"/>
Ред 77:
После [[Битка код Манцикерта|битке код Манцикерта]] (1071), коњица постаје углавном најамничка. Због скупог одржавања стално се смањује, тако да Византија почетком 14. века располаже само са око 3.000 коњаника.<ref name="ВЕ7"/>
==== Еволуција ====
Развојем византијске тактике, коњица је постала главни елеменат оружане силе који у биткама има решавајућу улогу, јер се пешадија, мада бројно јача, углавном бори бацачким оружјем на даљину. У доба Јустинијана (527- 565) коњицу образују хипасписти (ύπασπιστής) - приватни војници војсковођа и високих команданата (Хуни, Готи, али и домаћи ратници), затим федерати (foederati) - разне варварске јединице под византијским командантом, и део савезника (-{''socii''}-) - једнордне варварске јединице. Федерати образују тешку коњицу; остало је лака. Нарочито се истиче оклопна коњица - [[катафракт]]и (<nowiki>-{κατάφρακτος}-</nowiki>) из Мале Азије.<ref name="ВЕ7">{{cite book |last1=Гажевић |first1=Никола |title=Војна енциклопедија (књига 4) |date=1972 |publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |pages=555-556}}</ref>
 
У доба Јустинијана коњица је, као и пешадија, била наоружана оружјем за блиску и даљњу борбу, па се могла употребити за коњички удар и за борбу на одстојању, што је било нарочито важно у борби против номада из Азије. Наоружање се састојало из лука, дугог мача и копља, ређе бојне секире, а заштитна опрема из оклопа, шлема и доколеница. Крајем 6. века већ се битно разликује наоружање лаке и тешке коњице. Лака располаже малим луком домета до 130 м, кратким мачем и слабом заштитном опремом; тешкој је главно оружје копље за удар и кратки мач, а заштићена је верижном кошуљом, шлемом, коленицама и доколеницама. У доба Лава Мудрог (886-912) тешка коњица је још боље наоружана и заштићена: располаже широким мачем, бодежом, малим луком и дугачким копљем са праменом на врху. Заштитна опрема састоји се из шлема са праменом на врху, дуге верижне кошуље (од врата до бутина), челичних рукавица и ципела. Коњи официра и коњаника прве врсте били су кожом или металом лако оклопљени по глави, врату и прсима. Од почетка 9. века тешка коњица чинила је главну снагу византијске војске. Мада ојачана тешком коњицом Нормана и Немаца{{напомена|Који су служили као најамници.}}, поражена је 1071. код Манцикерта од Турака Селџука. Тешка, али малобројна коњица Византије подлегла је у борби са турском лаком коњицом, која се одликовала великом маневарском способношћу, а у рату номадском тактиком: избегавање директног удара непријатељеве коњице, изненадни напад стрелама, нагло повлачење и поновни изненадни напад са свих страна.<ref name="ВЕ7"/>
==== Тагма ====
Основна тактичка и административна јединица коњице била је '''''тагма''''' (<nowiki>-{ταγμα }-</nowiki>- око 300 коњаника). Сачињавале су је 3 ''хекатонтархије'' (<nowiki>-{εκατόνταρχος }-</nowiki>- 100 коњаника) од по 10 ''декархија'' (<nowiki>-{δέκαρχος}-</nowiki>). Обично су 3 ''тагме'' образовале вишу тактичку јединицу ''моиру'' (μοιρα), а три овакве јединице - ''мерархију'' (μεραρχία), јачине око 3.000 коњаника. Према [[Strategikon|Стратегикон]]у (6. век) у византијској војсци било је обично 30 ''тагми'', односно 9.000 коњаника.<ref name="ВЕ7"/>
 
=== Стратегија и тактика ===
Ред 89:
Византијски цареви и њихови генерали били су веома заинтересовани за питања војне науке, о чему сведочи велики број расправа о овим темама. Уз већ поменути Стратегикон, који је наводно написао цар Маврикије (582-602), у 9. веку је [[Тактика (Лав Мудри)|слично дело]] дело написао цар Лав VI Мудри (886-912). Ово дело указује како се ратна вештина за 3 века мало изменила. Оба аутора су опису организације и опреме војске придодала разматрање тактика за супротстављање различитим непријатељима.<ref name="СП1"/>
 
Тако се, на пример, у оба трактата налазе детаљна упутства за заустављање арапског упада. Када би до стратега стигао глас да су Арапи пали у његову територију, он је сместа морао да пошаље мали одред чији је задатак био да узнемирава непријатеља и смањи његове могућности за пљачку.{{напомена|Пошто би се нападачи, очекујући главни напад, скупили у гомилу и опозвали пљачкашке дружине.}} Сам би за то време повео коњицу са циљем да нападне непријатеља. При томртоме би главнину пешадије ваљало разаслати да заузме друмове како би се зауставило повлачење непријатеља. Стратег је потом настојао да присили непријатеља на повлачење, изегавајућиизбегавајући отворену битку: напао би га тек у тренутку када би се приликом повлачења већ сукобио са пешадијом која му је пречила пут за бекство. Овом тактиком су биле уништене многе арапске пљачкашке војске. Како је духовито приметио [[Сидни Пеинтер]], ''византијски стратези били су војници од заната, насупрот полетним аматерима какви су били западноевропски барони''. Они се нису упуштали у непотребни ризик, па тако никада нису ризиковали битку ако нису били сасвим сигурни у победу. При томе византијски стратези, уз своје мале војне потенцијале и обиље бројно надмоћнијих непријатеља, нису могли себи да дозволе непромишљене сукобе.<ref name="СП1"/>
 
И Маврикије и Лав су истакли корисност различитих ратних лукавстава. Када би византијски преговарач осетио да ће преговори са непријатељем бити безуспешни, умиривао би га преговарачком слаткоречивошћу и одлагао разговоре док трупе не би биле спремне за изненадни напад. Пре битке би, у складу са још једним добрим решењем, преговарач послао писма некима од главних заповедника у непријатељском логору, с намером да их приволи на предају. Ништа није могло толико збунити заповедника колико сумња у верност његових официра. Како су се византијски команданти непрестано борили против надмоћнијих непријатељских снага, морали су да буду и вештији и лукавији од њих. Стога је лако уочити зашто су њихове замисли о томе како треба водити рат изазивале подсмех витезова Западне Европе. Како је духовито закључио [[Сидни Пеинтер]]: ''Док је за Византинце рат био посао, за западне витезове он је у основи био игра. Неколико дрских западњачких војсковођа, да су били на месту византијских, брзо би упропастили Византијско царство.''<ref name="СП1"/>
Ред 107:
==== Најамници и савезници ====
[[File:Byzantium1173.JPG|thumb|500px|right|Мапа Византијског царства под Манојлом Комнином, око 1170. У то време, Царство је поново најмоћнија држава на Средоњемљу, са вазалним државама од Угарске до Јерусалимске краљевине, и мрежом савезника од Арагона, Француске, Немачке, Пизе, Ђенове и Рима на западу, до Антиохије, Јерусалима и Дамаска на истоку.]]
Алексије Комнин је ступио на власт у критичној ситуацији: државна благајна била је празна, војска упропашћена, а са свих страна су наваљивали непријатељи: Нормани, Печенези, Селџуци. ПОштоПошто је цела Мала Азија већ била изгубљена, цар је склопио мир са султаном Сулејманом, прогласивши турске освајаче за византијске федерате. Све снаге државе усмерене су на одбрану од Нормана, који су после освајања Драча (1081) пустошили по Грчкој и претили Солуну и Цариграду. Без довољно војске, без новца, цар је морао да прекује у новац црквене судове како би платио војску, која се састојала углавном од страних најамника, већином Енглеза, заклетих непријатеља Нормана,{{напомена|После норманског освајања Енглеске 1066, знатан део саксонске властеле избегао је у Италију и Византију, где су од раније многи Енглези служили у Варјашкој гарди.}} док је млетачка флота пресекла снабдевање норманским војскама и већ следеће године (1082) приморала их на повлачење са Балкана.<ref name="ИВ8"/>
 
Помоћ Млетачке републике Византија је платила трајним уступцима, који су дугорочно гледано упропастили византијску трговину и предали је у руке странаца: уговором од маја 1082. Млечани су ослобођени царине на целој територији Царства,{{напомена|Према томе, стављени су у знатно повољнији положај од домаћих византијских трговаца.}} добили су сопствену четврт у Цариграду и пристаништа у Галати. Млетачка република постала је од тог тренутка пресудан чинилац у економском и политичком животу Византијског царства.<ref name="ИВ8"/>
Ред 124:
Недовољна ефикасност система проније у доба Палеолога очито се огледа у томе што се сада византијска војска не само већим делом, као у доба Комнина, него скоро искључиво састоји од страних најамника. То је пак за државу представљало тешко финансијско оптерећење. Издржавање многобројних најамничких трупа, које су захтевали велики војни и политички подухвати Михаила VIII, финансијски је упропастило Византију. Нема сумње да су византијске трупе за време Михаила VIII бројале више десетина хиљада: 1263. је на [[Пелопонез]]у ратовало 6.000 коњаника, а 1279. у једном походу у Бугарској учествовало је 10.000 војника. У поређењу са приликама средњевизантијског доба, па чак и [[Династија Комнина|епохе Комнина]], то су доста скромни бројеви. Али за осиромашену позновизантијску државу ова војска са својим најамничким трупама представљала је управо неподношљив терет.{{напомена|Чапман сматра да су целокупне оружане снаге за време Михаила VIII бројале 20.000 људи, рачунајући 15.000 на мобилну војску, а 5.000 на посаде по градовима.}}<ref name="ИВ6"/>
==== Опадање ====
Војни контингенти морали су знатно да се смање, што је [[Андроник II]] и учниоучинио, и то чак са претераним радикализмом. Издржавања флоте, која је захтевала нарочито велике издатке, он се потпуно одрекао, уздајући се у савез са Ђеновљанима: тако је Византија постала зависна од [[Ђенова (држава)|Ђенове]] не само у привредном него и у војничком погледу. Копнену војску Андроник II је толико смањио, да је она, како тврде савременици, ''служила за потсмехподсмех'' или чак ''уопште није постојала''.{{напомена|По речима [[Нићифор Григора|Нићифора Григоре]].}} Наравно, то су преувеличавања, али је на византијско становништво оставила мучан утисак превелика разлика између импозантне војске Михаила VIII и више но скромних војних снага његових наследника. Заиста, од краја 13. века ретко наилазимо у Византији војску која броји више од неколико хиљада људи. Сама ова чињеница довољно објашњава зашто је Византија изгубила положај велике силе и зашто није била у стању да се одупре далеко надмоћнијим османлијским снагама.<ref name="ИВ6"/>
 
Мерама штедње и повећањем пореза{{напомена|Пошто приходи од царина највећим делом више нису припадали Византији, већ италијанским републикама.<ref name="ИВ6"/>}} Андроник II повећао је државне приходе на 1.000.000 [[Перпер (рачунска новчана јединица)|перпер]]а{{напомена|Перпер је позновизантијски златник (од [[Алексије I Комнин|Алексија I Комнина]]) упола мање вредности од номизме. Поређења ради, приходи Византије у 8. веку износили су годишње 7-8.000.000 пуновредних номизми.<ref name="ИВ6"/>}}<ref name="ИВ6"/> Војни буџет био је делом одређен за плаћање данка моћнијим суседима, а делом за одржавање флоте од 20 [[тријера]] и војске од 3.000 коњаника, од којих је 2.000 било стационирано на [[Балкан]]у, а 1.000 у западној [[Мала Азија|Малој Азији]].<ref name="ИВ6"/>
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Византијска_војска”