Византијска војска

Током дуге историје Византијског царства (395-1453), византијска војска прошла је кроз небројене ратове, победе и поразе, стално се развијајући и прилагођавајући својим противницима у погледу организације, стратегије и тактике. Поједностављено се може рећи да су управо велики порази Византије пресудно утицали на увођење војних реформи и еволуцију византијске војске. Тако се еволуција византијске армије може грубо поделити у 3 фазе:

Позноримска епоха (395-610)Уреди

Византијска војска овог периода (од поделе Римског царства до инвазије Арабљана), заснована на традицијама позног Римског Царства и обилном узимању варвара у службу, извела је Јустинијанова освајања (535-565) и успешно ратовала са Персијом, али је подлегла инвазији Арабљана (636-641) изгубивши азијске и афричке провинције Царства.

ОрганизацијаУреди

Војска Византије у позноримском периоду (395-610) била је подељена на граничну, сталне посаде у провинцијама и оперативну, састављену од пешадијских и коњичких легија и посебних легија гарде. За попуну оперативне војске регрутовани су по закону само колони[a]. Пошто су земљопоседници избегавали обавезу да своје колоне упућују у војску, Византија је била принуђена да војску попуњава најамницима разних варварских племена.[2]

Језгро оперативне војске сачињавали су приватни војници (најамници) богатијих војсковођа - елитне јединице хипасписта (лат. ypaspistes) и федерати, тешки коњаници. Допунске снаге сачињавају стратиоти и савезнички контингенти, у ствари, плаћеничка војска од око 150.000 војника, која није била дисциплинована нити је имала борбену вредност равну римској војсци.[2]

Јустинијан и његове војсковође уместо лимеса подижу на погодним правцима утврђене градове и луке, у више линија: прва на Дунаву од Београда до ушћа, друга дуж Балкана и северног Епира до Јадранског мора, и трећа кроз јужни Епир, Македонију и Тракију. У целом систему, најутврђенији је био Цариград.[2]

Наоружање и тактикаУреди

Пешаци и коњаници били су заштићени оклопом и наоружани мачем, луком и стрелом, а ређе и копљем. То је одговарало византијској тактици која је тежила да противника на бојишту најпре изнури борбом из даљине (стрелама и копљима за бацање), а затим завршним ударом коњице реши битку.[2]

Епоха тематског уређења (610-1081)Уреди

Византијска војска овог периода (од реформи цара Ираклија до битке код Манцикерта), заснована на војним областима насељеним слободним земљорадницима-војницима, успешно је одолела нападима Арабљана, Авара и Словена, али је подлегла инвазији Турака Селџука (1071), изгубивши већи део Мале Азије.

ОрганизацијаУреди

Тематско уређење било је условљено персијским продирањем у области предње и Мале Азије и аварско-словенским продирањем на Балкан. Састојало се из поделе државне територије на војне округе (тема-првобитно војни одред) на челу са стратезима, који су вршили врховну војну и цивилну власт. За своју службу, војници теме награђивани су доживотним уживањем тзв. стратиотских имања. То је условило јачање домаће, грчке војске, састављене од слободних земљорадника, на штету дотадашње, претежно најамничке војске, и привремено снажење централне власти.[6]

Нићифор I Логотет (802-811) спровео је низ важних и оригиналних мера за јачање одбрамбене снаге Византије: увео је војну обавезу и за сиромашне сељаке и пресељавао малоазијске стратиоте у Склавиније[b] ради јачања византијске границе на Балкану.[7]

СтратиотиУреди

Још у позноримском периоду (395-610) војницима граничних јединица подељена је земља, а способно мушко становништво граничних провинција било је обавезно да ратује у случају продора непријатеља. На тај начин устаљен је систем везивања граничара-пешака, званих стратиоти (грч. στρατίωτης, војник), за сталну одбрану граница и своја тзв. стратиотска имања.[2] Тематским уређењем систем стратиотских имања постепено је проширен на читаву територију Царства.

Епоха феудализма (1081-1453)Уреди

 
Свети Меркурије, фреска из Охрида, око 1295. Види се византијска ратна опрема из 13. века.

Византијска војска овог доба (од инвазије Турака Селџука до пада Цариграда), заснована на систему проније и страним најамницима, углавном је с муком бранила све мању територију Царства од све моћнијих суседа, али је ипак извела последњу византијску експанзију у доба Комнина (1118-1180) и ослободила Цариград и Грчку од латинске окупације (1204-1261), да би се најзад више од 130 година опирала Османлијама (1320-1453).

ПронијариУреди

Пронија (брига, управа) је била насељено феудално добро које је централна (царска) власт давала припадницима вишег племства (пронијарима) у замену за одређене службе, претежно војне. Пронијар (војник) у Византији је витез кога у рату прати већи или мањи број људи (зависно од величине проније). Други популаран назив за пронијаре био је војници-стрелци.[8]

Прве проније настале у Византији нису имале војни карактер. За владе Алексија Комнина (1081-1118) пронија добија и војни значај, да би убрзо постала битан елеменат војне организације Византијског Царства. За време Манојла Комнина проније су даване и страним великашима. Системом проније препорођена је војна снага Византије[c], о чему сведоче спољни успеси династије Комнина. Пронија је израз одмакле феудализације у Византији[d], и ширење те установе убрзало је феудализацију Царства. Овим системом Комнини су поставили војно уређење Царства на феудалну основу, као што је то било у централној и западној Европи. Између проније и феуда није било битне економске разлике: обоје је почивало на експлоатацији кметова. За разлику од слободне баштине пронија није била сопственост пронијара и он није могао њоме слободно располагати. Касније, у 13. веку, пронија се могла наслеђивати[e], али не и отуђивати.[8]

Затечена на освојеној византијској територији, установа проније прешла је у Србију Немањића. Први податак о пронији у Србији датира из 1299/1300. У Душановом Царству била је врло распрострањена. Предвиђа се и у Душановом законику. И у Србији се пронија разликује од баштине изразитим војничким обавезама. За разлику од Византије, где је пронија била новчана рента убирана од кметова, у Србији је то претежно (феудална) радна рента, а било је пронијара који су обавезни манастирима на војну службу. Проније су биле неједнаке вредности (моћи). Највећи, а уједно и последњи познати српски пронијар располагао је са 30 села. У Зети је за млетачке владавине било врло много пронијара. У изворима се помиње пронијар који је располагао са 40 коњаника и 100 пешака, али било је и таквих који су имали само једно село, па и делове села. Као у Византији, истом пронијом могло је располагати више личности, најчешће рођака. Пронијари Зете су претежно вршили службу на коњу са већом или мањом пратњом, али су били обавезни држави на новчана и натурална давања, знатно већа него у доба Душана. у северној Зети пронија је постојала до пред крај 15. века.[8]

НајамнициУреди

КулеУреди

НапоменеУреди

  1. ^ Зависни сељаци, претеча кметова
  2. ^ Бивше византијске покрајине на Балкану, које су запосели Словени.
  3. ^ Пошто је војна обавеза са осиромашених сељака, којих је било све мање због ширења кметства, и који нису могли да приуште тешко наоружање, прешла на богате земљопоседнике.
  4. ^ Када је део слободних сељака већ био везан за земљу и претворен у кметове.
  5. ^ Уз обавезно наслеђивање вршења службе.

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 Гажевић, Никола (1976). Војна енциклопедија (Индекс). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 695. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Гажевић, Никола (1976). Војна енциклопедија (књига 10). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 519. 
  3. 3,0 3,1 3,2 Georgije, Ostrogorski (1996). Istorija Vizantije (2. fototipsko изд.). Beograd: Prosveta. ISBN 9788607009527. OCLC 59820278. 
  4. ^ Гажевић, Никола (1976). Војна енциклопедија (књига 10). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 520-521. 
  5. ^ Гажевић, Никола (1976). Војна енциклопедија (књига 10). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 522. 
  6. ^ Гажевић, Никола (1976). Војна енциклопедија (књига 9). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 721—722. 
  7. ^ Гажевић, Никола (1976). Војна енциклопедија (књига 6). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 78. 
  8. 8,0 8,1 8,2 Гажевић, Никола (1976). Војна енциклопедија (књига 7). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 388-389. 

ЛитератураУреди

  • Georgije, Ostrogorski (1996). Istorija Vizantije (2. fototipsko изд.). Beograd: Prosveta. ISBN 9788607009527. OCLC 59820278. 
  • Гажевић, Никола (1976). Војна енциклопедија (Индекс). Београд: Војноиздавачки завод. 
  • Гажевић, Никола (1976). Војна енциклопедија (књига 10). Београд: Војноиздавачки завод.