Анатолика
Анатолика (грчки: θέμα Άνατολικῶν) је била једна од првобитних византијских тема. Простирала се у централном делу Мале Азије. По оснивању (средина 7. века) била је највећа и најзначајнија тема. Постојала је до 1078. године када се последњи пут помиње у византијским изворима.
| θέμα Άνατολικῶν Άνατολικόν θέμα | |
|---|---|
| 640-тих—1078. | |
 Византијска Мала Азија око 740. године | |
| Регија | Мала Азија |
| Земља |  Турска |
| Догађаји | |
| Владавина | |
| • Облик | тема |
| Историја | |
• Успостављено | 640-тих |
• Укинуто | 1078. |
Историја уреди
Година оснивања теме Анатолике је непозната. Заједно са осталим првобитним темама, Анатолика је створена негде после 640-тих година од византијске војске која се пред муслиманским освајањима повукла у Малу Азију. Анатолика је узела име војске Истока (римске дијецезе Оријента; грчки: Ανατολη)[1][2][3][4]. Постојање теме потврђено је први пут 669. године док се сама војска помиње 687. године током ратова Јустинијана II. Током Византијско-арапских ратова у 7. и 8. веку Анатолика, посебно Кападокија, њен источни део, често је била мета арапских освајања[5]. Такође је била и византијска база за упаде на арапску територију. Аморијум, средиште Анатолике, је често био мета Арабљана. Они га нападају већ 644. године, накратко освајају 646. године и поново 669. године. Арабљани га опседају 708. године и 716. године приликом марша на Цариград[6][7]. Обе опсаде неуспешно су завршене. Талас арапских напада завршен је 740-тих година након византијске победе код Акроинона и Абасидске револуције[8]. Под царем Константином V (741-775), Византинци из Анатолике нападају арабљанске територије што изазива реакцију Абасидског калифата. Од 780. године Арабљани обнављају нападе на византијску Малу Азију. Ови напади кулминирали су 806. године када калиф Харун ел Рашид (786-809) заузима Хераклеју Кибистру и неколико других утврђења. Антички урбани центри тешко су страдали приликом ових напада. Међутим, већина градова у унутрашњости теме, у Фригији и Писидији, су преживели, иако са умањеном територијом. Градови источне Кападокије која се граничила са Калифатом су готово у потпуности разорени. Добар пример за то је Антиохија у Писидији. Оснивање нових клисура дуж источне границе у 9. веку умањила је опасност од арабљанских напада. Арабљани сада теже допиру до Анатолике. Калиф Ел Мутасим је 838. године успео продрети до Аморијума. Ратови су вођени 878, 888, 894. и 897. године. Поприште ових сукоба била је Иконија. У 10. веку углавном је владао мир, са изузетком пљачкашког напада Арабљана 931. године ка Аморијума и 963. године ка Иконији[9].
Први турски напад на Анатолику забележен је 1069. године када су Турци напали Иконију. Велики део покрајине Турци заузимају након битке код Манцикерта 1071. године. Икониа је постала средиште селџучког Румског султаната[10]. Анатолика се у изворима последњи пут спомиње 1077. године када је њен стратег, Нићифор Вотанијат, себе прогласио за цара (1078-1081)[11]. Византинци су успели да поврате западне делове Анатолике у наредним деценијама током владавине династије Комнин. Тема Анатолика, међутим, никада није обновљена.
Стратешки положај теме Анатолике учинио је да ова провинција постане најмоћнија и најпрестижнија у Византијском царству[12]. Велика војска била је сконцентрисана у рукама стратега Анатолике што је доводило до честих устанака. Први је избио 669. године током владавине Константина IV[13]. Некадашњи стратег Анатолике, Леонтије (695-698) је узурпирао престо од цара Јустинијана II (685-695, 705-711). Стратег Лав Сиријски постао је 717. године цар Лав III Исавријанац (717-741) након свргавања Теодосија III (715-717)[14]. Анатолика је од тада била присталица Исавријанаца у периоду иконоборства. Лавов наследник, Константин V пронашао је уточиште и подршку у Анатолици против узурпатора Артавазда.
Анатолика је у наредним вековима послужила као база неколико узурпатора попут Вардана Туркоса (803), Томе Словена (820-823) и Нићифора Ксифије (1022) против Василија II Бугароубице (976-1025)[15].
Референце уреди
- ^ Pertusi 1952, стр. 114.
- ^ Haldon 1999, стр. 73.
- ^ Treadgold 1995, стр. 23.
- ^ Gyftopoulou 2003, Chapter 1.
- ^ Kazhdan 1991, стр. 89.
- ^ Gyftopoulou 2003, Chapter 6.1.
- ^ Kazhdan 1991, стр. 79.
- ^ Lilie 1976, стр. 97–162
- ^ Gyftopoulou 2003, Chapter 6.2.
- ^ Gyftopoulou 2003, Chapter 7.
- ^ Kazhdan 1991, стр. 90.
- ^ Gyftopoulou 2003, Chapter 3.
- ^ Gyftopoulou 2003, Chapter 8
- ^ Gyftopoulou 2003, Chapter 8.1
- ^ Gyftopoulou 2003, Chapter 8.2.
Извори уреди
- Bury, John Bagnell (1911). The Imperial Administrative System of the Ninth Century - With a Revised Text of the Kletorologion of Philotheos. London: Oxford University Press.
- Gyftopoulou, Sofia (11. 5. 2003). Ανατολικών Θέμα (HTML). Encyclopedia of the Hellenic World, Asia Minor (на језику: Greek). Athens: Foundation of the Hellenic World. Приступљено 7. 10. 2009.
- Haldon, John F. (1997). Byzantium in the Seventh Century: The Transformation of a Culture. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-31917-1.
- Haldon, John F. (1999). Warfare, State and Society in the Byzantine World, 565-1204. London: University College London Press (Taylor & Francis Group). ISBN 978-1-85728-495-9.
- Kazhdan, Alexander Petrovich, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. New York and Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Lilie, Ralph-Johannes (1976). Die byzantinische Reaktion auf die Ausbreitung der Araber. Studien zur Strukturwandlung des byzantinischen Staates im 7. und 8. Jhd. (на језику: German). Munich: Institut für Byzantinistik und Neugriechische Philologie der Universität München.
- Nesbitt, John W.; Oikonomides, Nicolas, ур. (1996). Catalogue of Byzantine Seals at Dumbarton Oaks and in the Fogg Museum of Art, Volume 3: West, Northwest, and Central Asia Minor and the Orient. Washington, DC: Dumbarton Oaks Research Library and Collection. ISBN 978-0-88402-250-3.
- Pertusi, A. (1952). Constantino Porfirogenito: De Thematibus (на језику: Italian). Rome: Biblioteca Apostolica Vaticana.
- Treadgold, Warren T. (1995). Byzantium and Its Army, 284–1081. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3163-8.