Румски султанат (перс. سلجوقیان روم), познат још и као Анадолски селџучки султанат, Иконијски султанат, Анадолска селџучка држава (тур. Anadolu Selçuklu Devleti) или Турска селџучка држава (тур. Türkiye Selçuklu Devleti),[1] била је турско-персијска[2][3][4][5] сунитска држава, која је успостављена на дијелу Анадолије који је од Византијског царства освојила Селџучка држава, коју је успоставила Селџучка династија. Назив Рум је у ствари арапски назив за Андолију, ар Рум (арап. الرُّومُ), који потиче од грчког назива Ромеји (грч. Ρωμιοί).[6][7]

Ширење Румског султаната, од око 1100. до 1240. године

Румски султанат се издвојио из Селџучког царства за вријеме владавине Сулејмана ибн Куталмиша 1077. године, након битке код Манцикерта. Прва пријестоница је била у Изнику, а затим у Конији. Врхунац моћи је достигло крајем 12. и почетком 13. вијека, када је од Византије претео кључне луке на црноморском и средоземном приморју. На истоку, султанат је апсорбовао друге турске државе и проширио се до језера Ван. Трговина из Персије и средње Азије преко Анадолије развијена је системом каравансараја. Са Ђеновом су у том периоду формирано посебно снажне трговинске везе. Веће богатство омогућило је да султанат апсорбује друге турске државе које су биле успостављене у источној Анадолији (Данишменди, Менџукиди, Салтукиди, Артукиди).

Селџучки султани су носили бреме крсташки ратова и на крају су подлегли монголској инвазији 1243. године (битка код Коседага). До краја 13. вијека, Селџуци су постали вазали Илканата.[8] Моћ селџучких султана се распала у другој половини 13. вијека. Посљедњи селџучки вазалал Илканата, Масуд II, убијен је 1308. године. Нестанком Румског султаната настали су многе мали анадолски бејлици, међу њима и бејлик Османске династије, који је на крају освоји остатак бејлика и на простору Анадолије формирао Османско царство.

Култура и друштво

уреди

Селџучка династија у Руму, као наследници Великих Селџука, заснивала је своје политичко, верско и културно наслеђе на персо-исламској традицији и грчко-римској традицији,[9] чак до те мере да су својим синовима давали персијска именима.[10] Као израз турско-персијске културе,[11] Рум Селџуци су били покровитељи персијске уметности, архитектуре и књижевности.[12] За разлику од Селџучког царства, селџучки султани Рума имали су персијска имена као што су Кеј-Кусрав, Кај-Кубад и Кај-Каус. Бирократе и верска елита њиховог царства била је персијског порекла.[13] У 13. веку, већина муслиманског становништва у главним анатолским урбаним центрима наводно је говорила персијски као главни језик.[14] У овом веку је склоност опонашању Ирана у смислу администрације, религије и културе достигла свој врхунац, што је резултирало стварањем „другог Ирана” у Анадолији.[15]

Упркос свом турском пореклу, Селџуци су користили персијски у административне сврхе, чак су и њихове историје, које су замениле арапски, биле на персијском.[12] Њихова употреба турског језика једва да је уопште промовисана.[12] Чак је и султан Килиџ Арслан II, као дете, разговарао са дворјанима на персијском.[12] Канбаги наводи да су анатолски Селџуци били још више персијанизовани од Селџука који су владали Иранском висоравни.[12] Рахат ал-судур, историја Великог селџучког царства и његовог распада, коју је на персијском написао Мухамед бин Али Раванди, посвећена је султану Кајхусраву I.[16] Чак је и Тарики Али Салдјук, анонимна историја Султаната од Рума, написана на персијском.[17]

Један од њених најпознатијих персијских писаца, Руми, узео је своје име по имену државе. Штавише, византијски утицај у султанату је такође био значајан, пошто је византијска грчка аристократија остала део племства Селџука, а домаћи византијски (румски) сељаци су остали бројни у региону.[18][19] Културно потурчење у Анадолији првобитно је почело током 14. века, посебно током постепеног успона Османлија.[15]

 
Кизил кула (Црвени торањ) коју је између 1221–1226 саградио Кајкубад I у Алањи.

У изградњи каравансараја, медреса и џамија, румски селџуци су применили иранску селџучку архитектуру од цигле и малтера на употребу камена.[20] Међу њима су посебно значајни каравансараји (или ханови), који су се користили као стајалишта, трговачка места и одбрана за караване, а од којих је око стотину објеката изграђено током периода анадолских Селџука. Уз персијске утицаје, који су имали неоспоран ефекат,[21] селџучка архитектура је инспирисана локалним византијским (румским) архитектама, на пример Гок Медреса (Сивас), и Јерменима.[22] Као таква, анадолска архитектура представља неке од најизразитијих и најимпресивнијих грађевина у читавој историји исламске архитектуре. Касније ће ову анатолску архитектуру наследити Султанат Индије.[23]

Референце

уреди
  1. ^ „Türkiye Selçuklu Devleti Tarihinde Bir Dönüm Noktası; II. İzzeddin Keykavus Dönemi” (PDF) (на језику: турски). Архивирано из оригинала (PDF) 19. 07. 2018. г. Приступљено 10. 11. 2017. 
  2. ^ Lewis 1989, стр. 29.
  3. ^ İhsanoğlu, Ekmeleddin (2005). „Institutionalisation of Science in the Medreses of Pre-Ottoman and Ottoman Turkey”. Turkish Studies in the History and Philosophy of Science. Boston Studies in the Philosophy of Science (на језику: енглески). Springer, Dordrecht. 244: 265—283. ISBN 1-4020-3332-X. doi:10.1007/1-4020-3333-8_18. 
  4. ^ Peacock & Yildiz 2012, стр. 71–72
  5. ^ Canfield 2002, стр. 13.
  6. ^ Kazhdan 1991, стр. 1816.
  7. ^ Wittek 2013, стр. 81.
  8. ^ Saunders 2001, стр. 79.
  9. ^ Saljuqs: Saljuqs of Anatolia, Robert Hillenbrand, The Dictionary of Art, Vol.27, Ed. Jane Turner, (Macmillan Publishers Limited, 1996), 632.
  10. ^ Rudi Paul Lindner, Explorations in Ottoman Prehistory, (University of Michigan Press, 2003), 3.
  11. ^ Bernard Lewis, Istanbul and the Civilization of the Ottoman Empire, 29; "Even when the land of Rum became politically independent, it remained a colonial extension of Turco-Persian culture which had its centers in Iran and Central Asia", "The literature of Seljuk Anatolia was almost entirely in Persian ..."
  12. ^ а б в г д Khanbaghi 2016, стр. 202.
  13. ^ Hillenbrand 2020, стр. 15.
  14. ^ Shukurov 2020, стр. 155.
  15. ^ а б Hillenbrand 2021, стр. 211.
  16. ^ Richards & Robinson 2003, стр. 265.
  17. ^ Crane 1993, стр. 2. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFCrane1993 (help)
  18. ^ The Oriental Margins of the Byzantine World: a Prosopographical Perspective, / Rustam Shukurov, in Herrin, Judith; Saint-Guillain, Guillaume (2011). Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean After 1204. Ashgate Publishing, Ltd. стр. 181—191. ISBN 978-1-4094-1098-0. 
  19. ^ A sultan in Constantinople:the feasts of Ghiyath al-Din Kay-Khusraw I, Dimitri Korobeinikov, Eat, drink, and be merry (Luke 12:19) - food and wine in Byzantium, in Brubaker, Leslie; Linardou, Kallirroe (2007). Eat, Drink, and be Merry (Luke 12:19): Food and Wine in Byzantium : Papers of the 37th Annual Spring Symposium of Byzantine Studies, in Honour of Professor A.A.M. Bryer. Ashgate Publishing, Ltd. стр. 96. ISBN 978-0-7546-6119-1. 
  20. ^ West Asia:1000-1500, Sheila Blair and Jonathan Bloom, Atlas of World Art, Ed. John Onians, (Laurence King Publishing, 2004), 130.
  21. ^ Architecture (Muhammadan), H. Saladin, Encyclopaedia of Religion and Ethics, Vol.1, Ed. James Hastings and John Alexander, (Charles Scribner's son, 1908), 753.
  22. ^ Armenia during the Seljuk and Mongol Periods, Robert Bedrosian, The Armenian People From Ancient to Modern Times: The Dynastic Periods from Antiquity to the Fourteenth Century, Vol. I, Ed. Richard Hovannisian, (St. Martin's Press, 1999), 250.
  23. ^ Lost in Translation: Architecture, Taxonomy, and the "Eastern Turks", Finbarr Barry Flood, Muqarnas: History and Ideology: Architectural Heritage of the "Lands of Rum, 96.

Литература

уреди
  • Saunders, J.J. (2001). The history of the Mongol conquests (Reprint. изд.). Philadelphia, Pa.: University of Pennsylvania Press. стр. 79. ISBN 9780812217667. 
  • Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium (1. print. изд.). New York [u.a.]: Oxford University Press. стр. 1816. ISBN 9780195046526. 
  • Peacock, A.C.S.; Yildiz, Sara Nur, ур. (2012). The Seljuks of Anatolia : Court and society in the medieval Middle East. London: Tauris Academic Studies. стр. 71—72. ISBN 9781848858879. 
  • Canfield, Robert L., ур. (2002). Turko-Persia in historical perspective (First paperback изд.). Cambridge: Cambridge University Press. стр. 13. ISBN 978-0521522915. 
  • Lewis, Bernard (1989). Istanbul and the civilization of the Ottoman Empire (5th pr. изд.). Norman: University of Oklahoma Press. стр. 29. ISBN 9780806110608. 
  • Wittek, Paul (2013). Heywood, Colin, ур. Rise of the Ottoman Empire. Hoboken: Taylor and Francis. стр. 81. ISBN 9781136513190. 
  • Bosworth, C. E. (2004). The New Islamic Dynasties: a Chronological and Genealogical Manual. Edinburgh University Press. ISBN 0-7486-2137-7. 
  • Bektaş, Cengiz (1999). Selcuklu Kervansarayları, Korunmaları Ve Kullanlmaları üzerine bir öneri: A Proposal regarding the Seljuk Caravanserais, Their Protection and Use (на језику: турски и енглески). Yapı-Endüstri Merkezi Yayınları. ISBN 975-7438-75-8. 
  • Crane, H. (1993). „Notes on Saldjūq Architectural Patronage in Thirteenth Century Anatolia”. Journal of the Economic and Social History of the Orient. 36 (1): 1—57. doi:10.1163/156852093X00010. 
  • Hillenbrand, Carole (2020). „What is Special about Seljuq History?”. Ур.: Canby, Sheila; Beyazit, Deniz; Rugiadi, Martina. The Seljuqs and their Successors: Art, Culture and History. Edinburgh University Press. стр. 6—16. ISBN 978-1474450348. 
  • Hillenbrand, Carole (2021). The Medieval Turks: Collected Essays. Edinburgh University Press. ISBN 978-1474485944. 
  • Kastritsis, Dimitris (2013). „The Historical Epic "Ahval-i Sultan Mehemmed" (The Tales of Sultan Mehmed) in the Context of Early Ottoman Historiography”. Writing History at the Ottoman Court: Editing the Past, Fashioning the Future. Indiana University Press. 
  • Richards, Donald S.; Robinson, Chase F. (2003). Texts, documents, and Artefacts. BRILL. 
  • Ring, Trudy; Watson, Noelle; Schellinger, Paul, ур. (1995). Southern Europe: International Dictionary of Historic Places. 3. Routledge. 
  • Shukurov, Rustam (2020). „Grasping the Magnitude: Saljuq Rum between Byzantium and Persia”. Ур.: Canby, Sheila; Beyazit, Deniz; Rugiadi, Martina. The Seljuqs and their Successors: Art, Culture and History. Edinburgh University Press. стр. 144—162. ISBN 978-1474450348. 
  • Tricht, Filip Van (2011). The Latin Renovatio of Byzantium: The Empire of Constantinople (1204-1228). Превод: Longbottom, Peter. Brill. 
  • Khanbaghi, Aptin (2016). „Champions of the Persian Language: The Mongols or the Turks?”. Ур.: De Nicola, Bruno; Melville, Charles. The Mongols' Middle East: Continuity and Transformation in Ilkhanid Iran. Brill. 
  • Bedrosian, Robert (1999). „Armenia during the Seljuk and Mongol Periods”. Ур.: Hovannisian, Richard. The Armenian People From Ancient to Modern Times: The Dynastic Periods from Antiquity to the Fourteenth Century. I. St. Martin's Press. 
  • Blair, Sheila; Bloom, Jonathan M. (1995). The Art and Architecture of Islam 1250–1800. Yale University Press. ISBN 978-0-300-06465-0. 
  • Blair, Sheila; Bloom, Jonathan (2004). „West Asia:1000-1500”. Ур.: Onians, John. Atlas of World Art. Laurence King Publishing. 
  • Blessing, Patricia (2014). Rebuilding Anatolia after the Mongol Conquest: Islamic Architecture in the Lands of Rūm, 1240–1330. Routledge. ISBN 978-1-4724-2406-8. 
  • Bloom, Jonathan M.; Blair, Sheila (2009). The Grove Encyclopedia of Islamic Art & Architecture. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-530991-1. Приступљено 2013-03-15. 
  • Crane, H. (1993). „Notes on Saldjūq Architectural Patronage in Thirteenth Century Anatolia”. Journal of the Economic and Social History of the Orient. 36 (1): 1—57. doi:10.1163/156852093X00010. 
  • Kuban, Doğan (2001). The Miracle of Divriği. YKY. ISBN 975080290X. 
  • Ettinghausen, Richard; Grabar, Oleg; Jenkins-Madina, Marilyn (2001). Islamic Art and Architecture: 650–1250. Yale University Press. ISBN 978-0-300-08869-4. Приступљено 2013-03-17. 
  • Flood, Finbarr Barry (2007). „Lost in Translation: Architecture, Taxonomy, and the Eastern "Turks"”. Muqarnas. 24: 79—115. doi:10.1163/22118993-90000112. 
  • Hattstein, Markus; Delius, Peter, ур. (2011). Islam: Art and Architecture. h.f.ullmann. ISBN 9783848003808. 
  • Saladin, H. (1908). „Architecture(Muhammadan)”. Ур.: Hastings, James; Alexander, John. Encyclopaedia of Religion and Ethics. 1. Charles Scribner's son. 
  • Saoud, Rabah (2003). Al-Hassani, Salim, ур. „Muslim Architecture Under Seljuk Patronage (1038-1327)” (PDF). Foundation for Science Technology and Civilisation. 

Спољашње везе

уреди