Anatolika
Anatolika (grčki: θέμα Άνατολικῶν) je bila jedna od prvobitnih vizantijskih tema. Prostirala se u centralnom delu Male Azije. Po osnivanju (sredina 7. veka) bila je najveća i najznačajnija tema. Postojala je do 1078. godine kada se poslednji put pominje u vizantijskim izvorima.
| θέμα Άνατολικῶν Άνατολικόν θέμα | |
|---|---|
| 640-tih—1078. | |
 Vizantijska Mala Azija oko 740. godine | |
| Regija | Mala Azija |
| Zemlja |  Turska |
| Događaji | |
| Vladavina | |
| • Oblik | tema |
| Istorija | |
• Uspostavljeno | 640-tih |
• Ukinuto | 1078. |
Istorija uredi
Godina osnivanja teme Anatolike je nepoznata. Zajedno sa ostalim prvobitnim temama, Anatolika je stvorena negde posle 640-tih godina od vizantijske vojske koja se pred muslimanskim osvajanjima povukla u Malu Aziju. Anatolika je uzela ime vojske Istoka (rimske dijeceze Orijenta; grčki: Ανατολη)[1][2][3][4]. Postojanje teme potvrđeno je prvi put 669. godine dok se sama vojska pominje 687. godine tokom ratova Justinijana II. Tokom Vizantijsko-arapskih ratova u 7. i 8. veku Anatolika, posebno Kapadokija, njen istočni deo, često je bila meta arapskih osvajanja[5]. Takođe je bila i vizantijska baza za upade na arapsku teritoriju. Amorijum, središte Anatolike, je često bio meta Arabljana. Oni ga napadaju već 644. godine, nakratko osvajaju 646. godine i ponovo 669. godine. Arabljani ga opsedaju 708. godine i 716. godine prilikom marša na Carigrad[6][7]. Obe opsade neuspešno su završene. Talas arapskih napada završen je 740-tih godina nakon vizantijske pobede kod Akroinona i Abasidske revolucije[8]. Pod carem Konstantinom V (741-775), Vizantinci iz Anatolike napadaju arabljanske teritorije što izaziva reakciju Abasidskog kalifata. Od 780. godine Arabljani obnavljaju napade na vizantijsku Malu Aziju. Ovi napadi kulminirali su 806. godine kada kalif Harun el Rašid (786-809) zauzima Herakleju Kibistru i nekoliko drugih utvrđenja. Antički urbani centri teško su stradali prilikom ovih napada. Međutim, većina gradova u unutrašnjosti teme, u Frigiji i Pisidiji, su preživeli, iako sa umanjenom teritorijom. Gradovi istočne Kapadokije koja se graničila sa Kalifatom su gotovo u potpunosti razoreni. Dobar primer za to je Antiohija u Pisidiji. Osnivanje novih klisura duž istočne granice u 9. veku umanjila je opasnost od arabljanskih napada. Arabljani sada teže dopiru do Anatolike. Kalif El Mutasim je 838. godine uspeo prodreti do Amorijuma. Ratovi su vođeni 878, 888, 894. i 897. godine. Poprište ovih sukoba bila je Ikonija. U 10. veku uglavnom je vladao mir, sa izuzetkom pljačkaškog napada Arabljana 931. godine ka Amorijuma i 963. godine ka Ikoniji[9].
Prvi turski napad na Anatoliku zabeležen je 1069. godine kada su Turci napali Ikoniju. Veliki deo pokrajine Turci zauzimaju nakon bitke kod Mancikerta 1071. godine. Ikonia je postala središte seldžučkog Rumskog sultanata[10]. Anatolika se u izvorima poslednji put spominje 1077. godine kada je njen strateg, Nićifor Votanijat, sebe proglasio za cara (1078-1081)[11]. Vizantinci su uspeli da povrate zapadne delove Anatolike u narednim decenijama tokom vladavine dinastije Komnin. Tema Anatolika, međutim, nikada nije obnovljena.
Strateški položaj teme Anatolike učinio je da ova provincija postane najmoćnija i najprestižnija u Vizantijskom carstvu[12]. Velika vojska bila je skoncentrisana u rukama stratega Anatolike što je dovodilo do čestih ustanaka. Prvi je izbio 669. godine tokom vladavine Konstantina IV[13]. Nekadašnji strateg Anatolike, Leontije (695-698) je uzurpirao presto od cara Justinijana II (685-695, 705-711). Strateg Lav Sirijski postao je 717. godine car Lav III Isavrijanac (717-741) nakon svrgavanja Teodosija III (715-717)[14]. Anatolika je od tada bila pristalica Isavrijanaca u periodu ikonoborstva. Lavov naslednik, Konstantin V pronašao je utočište i podršku u Anatolici protiv uzurpatora Artavazda.
Anatolika je u narednim vekovima poslužila kao baza nekoliko uzurpatora poput Vardana Turkosa (803), Tome Slovena (820-823) i Nićifora Ksifije (1022) protiv Vasilija II Bugaroubice (976-1025)[15].
Reference uredi
- ^ Pertusi 1952, str. 114.
- ^ Haldon 1999, str. 73.
- ^ Treadgold 1995, str. 23.
- ^ Gyftopoulou 2003, Chapter 1.
- ^ Kazhdan 1991, str. 89.
- ^ Gyftopoulou 2003, Chapter 6.1.
- ^ Kazhdan 1991, str. 79.
- ^ Lilie 1976, str. 97–162
- ^ Gyftopoulou 2003, Chapter 6.2.
- ^ Gyftopoulou 2003, Chapter 7.
- ^ Kazhdan 1991, str. 90.
- ^ Gyftopoulou 2003, Chapter 3.
- ^ Gyftopoulou 2003, Chapter 8
- ^ Gyftopoulou 2003, Chapter 8.1
- ^ Gyftopoulou 2003, Chapter 8.2.
Izvori uredi
- Bury, John Bagnell (1911). The Imperial Administrative System of the Ninth Century - With a Revised Text of the Kletorologion of Philotheos. London: Oxford University Press.
- Gyftopoulou, Sofia (11. 5. 2003). Ανατολικών Θέμα (HTML). Encyclopedia of the Hellenic World, Asia Minor (na jeziku: Greek). Athens: Foundation of the Hellenic World. Pristupljeno 7. 10. 2009.
- Haldon, John F. (1997). Byzantium in the Seventh Century: The Transformation of a Culture. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-31917-1.
- Haldon, John F. (1999). Warfare, State and Society in the Byzantine World, 565-1204. London: University College London Press (Taylor & Francis Group). ISBN 978-1-85728-495-9.
- Kazhdan, Alexander Petrovich, ur. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. New York and Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Lilie, Ralph-Johannes (1976). Die byzantinische Reaktion auf die Ausbreitung der Araber. Studien zur Strukturwandlung des byzantinischen Staates im 7. und 8. Jhd. (na jeziku: German). Munich: Institut für Byzantinistik und Neugriechische Philologie der Universität München.
- Nesbitt, John W.; Oikonomides, Nicolas, ur. (1996). Catalogue of Byzantine Seals at Dumbarton Oaks and in the Fogg Museum of Art, Volume 3: West, Northwest, and Central Asia Minor and the Orient. Washington, DC: Dumbarton Oaks Research Library and Collection. ISBN 978-0-88402-250-3.
- Pertusi, A. (1952). Constantino Porfirogenito: De Thematibus (na jeziku: Italian). Rome: Biblioteca Apostolica Vaticana.
- Treadgold, Warren T. (1995). Byzantium and Its Army, 284–1081. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3163-8.