Влада Зечевић — разлика између измена

 
== Биографија ==
Породица Владе Зечевића потицала је из [[Никшић]]а. Његов деда Андрија Зечевић имао је тројицу синова — Марка, Неша и Ђока. Марко и Ђоко су се бавили трговином, а Неша је био казанџија. Пошто су тешко живели, најстарији Марко одлучио је крајем 19. века да оде у [[Краљевина Србија|Краљевину Србију]]. Дошао је у [[Лозница|Лозницу]], где је са једном удовицом откупио кафану, која је убрзо постала познато лозничко окупљалиште. Пошто му је добро кренуло, након пар година, позвао је себи најмлађег брата Ђоку, који се [[1906]]. са породицом преселио у Лозницу. Одмах по доласку отворио је трговачку радњу и почео са трговином јагњећом, јарећом и лисичијом кожом и ћумуром. Једно време, уочи аустроугарске [[Анексија Босне и Херцеговине|анексије Босне и Херцеговине]], био је војни лиферант, па је [[Војска Краљевине Србије|Српску војску]] снабдевао кожом и брашном.{{sfn|Mladenović|1975|pp=13—20}}
 
Ђоко Зечевић и његова жена Милуша, родом из породице Латковић из [[Подгорица|Подгорице]], имали су осморе деце — Дару, Ђурђину, Милеву, Андрију, Мила, Владу, Марка и Марију. Двоје најмлађих рођени су у Лозници, остали у Никшићу. Најстарији син Андрија, умро је као ђак гимназије у Никшићу, а најмлађа Марија, у Лесковцу на почетку [[Први светски рат|Првог светског рата]], за време бежаније пред [[Аустроугарска војска на Балкану (1914—1918)|аустроугарском војском]]. Влада Зечевић рођен је [[21. март]]а [[1903]]. године у Никшићу.{{напомена|name=напомена1|У свим документима, издатим пре и после рата, Влада Зечевић писао је да је рођен у [[Лозница|Лозници]], а тај податак стоји и у свим енциклопедијама, међутим у крштеници коју му је марта [[1934]]. издала [[Саборна црква у Никшићу|православна црква у Никшићу]] стоји да је рођен у [[Никшић]]у. Пошто је у Лозницу дошао када је имао три године и ту одрастао, Влада је сматрао за своје родно место.{{sfn|Mladenović|1975|p=14}}}} Због честих пословних путовања свога оца, Влада и његова браћа и сестре одрастали су са мајком. Отац, пореклом [[Херцеговци|Херцеговац]], умео је лепо и сликовито да прича, па је често када је био кући деци причао о старом крају и бојевима са [[Османско царство|Турцима]].{{sfn|Mladenović|1975|pp=13—20}}
 
=== Школовање ===
Основну школу похађао је у Лозници, а [[1913]]. је уписао [[Гимназија Вук Караџић (Лозница)|Лозничку гимназију]], али је његово даље школовање прекинуо почетак [[Први светски рат|Првог светског рата]]. Августа [[1914]]. Лозница се нашла на [[Прва аустроугарска офанзива на Србију|удару аустроугарских снага]], које су преко [[Дрина|Дрине]] прешле из [[Босна|Босне]] у Србију. Одмах по заузећу места, аустроугарски војници су отпочели са вршењем бројних злочина према цивилном становништву, а у групи за стрељање био је и Владин отац Ђока, али је у последњем моменту успео да побегне. Након [[Церска битка|Церске битке]], српска војска је ослободила Лозницу, али се она септембра 1914. поново нашла на удару аустроугарских снага, које су предвођене генералом [[Оскар Поћорек|Оскаром Поћореком]], кренуле у [[Друга аустроугарска офанзива на Србију|поновну офанзиву на Србију]]. Након [[Битка на Дрини|битке на Дрини]], новембра 1914. уследила је [[Трећа аустроугарска офанзива на Србију|трећа аустроугарска офанзива]], током које се [[Подриње (регија)|Подриње]] нашло у једној од најкрвавијих битака. Пошто су се јединице Дринске дивизије, под ударом надмоћнијих аустроугарских снага, морале повући из Подриња, за њима су кренуо и народ, који је био у страху од аустроугарске одмазде. У бежанију је тада кренула и породица Зечевић, која је стигла чак до [[Лесковац|Лесковца]], где је остала до пролећа [[1915]]. године. Након повратка у Лозницу, Влада је радио на очевом имању, јер је гимназија била затворена. У лето [[1917]]. окупаторски војници су напали његовог оца и тешко га ранили, након чега се дуго лечио од тровања ране и у мукама умро у јесен [[1919]]. године.{{sfn|Mladenović|1975|pp=21—27}}
 
Након завршетка рата, [[1918]]. Влада је уписао Трећи разред гимназије, јер је одлуком просветних органа свим ученицима био признат један разред више. Заједно са још двадесетак ученика, из проређене ратне генерације лозничких ученика, [[1920]]/21. положио је нижи течајни испит. Како је смрћу оца, а годину дана раније и стрица Марка, породица остала без хранитеља, Влада је јуна [[1921]], по жељи своје мајке Милуше, уписао [[Богословија „Свети Арсеније Сремац“ у Сремским Карловцима|Богословију у Сремским Карловцима]]. Током петогодишњег школовања, највише се занимао за догматичко богословље, историју хришћанске и српске цркве и историју филозофије. Догматику му је предавао, тада млади професор [[Јустин Поповић]]. Јануара [[1925]]. када су богослови радили наградни светосавски темат, Влада је одабрао тему ''Хришћанство и социјализам'', који је по оцени комисије био најбољи светосавски рад. Током школовања, у богатој библиотеци Карловачке богословије, Влада је пронашао и читао дела [[Карл Маркс|Маркса]], [[Фридрих Енгелс|Енгелса]], [[Чарлс Дарвин|Дарвина]], [[Август Бебел|Бебела]], као и друге публикације с рационалистичком филозофијом. Поред читања, активно је учествовао у радраду фудбалске екипе, као и драмске и хорске секције, а посебно у литерарној дружини. Јуна [[1926]]. положио је богословски испит са врло добрим испитомуспехом.{{sfn|Mladenović|1975|pp=21—27}}{{sfn|Mladenović|1975|pp=28—34}}
 
У јесен 1926. године уписао је [[Православни богословски факултет Универзитета у Београду|Богословски факултет]] у [[Београд]]у, где је најпре био редовни, а потом ванредни студент. Факултет је завршио марта [[1936]]. године. Школске распусте проводио је кући у кругу породице или са школским друговима на имању [[Манастир Љубостиња|манастира Љубостиња]]. Током једног лета је два месеца провео са путујућом позоришном групом из Београда. Шестомесечни војни рок одслужио је крајем 1926. и почетком [[1927]]. у болничкој чети у [[Ваљево|Ваљеву]]. Након повратка из војске, оженио се Маријом Арсовић из [[Умка|Умке]], коју је упознао приликом њене посете Лозници, где јој је ујак био председник општине. Склапање брака био је један од услова да се запопи. За ђакона је рукоположен [[2. јунајун]]а [[1927]]. приликом освећења цркве у селу [[Црна Бара (Богатић)|Црна Бара]], код [[Богатић]]а, пред [[Михаило Урошевић|владиком Михаилом]] епископом [[Епархија шабачко-ваљевска|шабачко-ваљевским]]. Сутрадан је постављен за капелана крупањском пароху Грујичићу, а [[19. октобар|19. октобра]] 1927. постао је самостални свештеник крупањске парохије и на тој дужности је остао до [[1941]]. године. Његова парохија је поред [[Крупањ|Крупња]], захватала села [[Шљивова|Шљивову]], [[Бањевац (Крупањ)|Бањевац]], [[Кржава (Крупањ)|Кржаву]], [[Томањ]] и [[Богоштица|Богоштицу]].{{sfn|Mladenović|1975|pp=28—34}}
 
У браку са супругом Маријом, током службовања у Крупњу, добио је петоро деце — синове Милана, Зорана и Величка и ћерке Оливеру и Милушу.{{sfn|Mladenović|1975|p=77}}
 
=== Парох у Крупњу ===
Иако је невољно пошао у богословију, Влада је свештенички позив обављао савесно, пре свега због поштовања према народу. Као противник разних формалних обичаја и норми понашања свештеника, својим поступцима уносио је новину у свештеничком раду. Оштро се противио разним устаљеним обичајима, којима су његови претходници добијали разне дарове од сељака. Народ крупањског краја га је брзо заволео и као свештениксвештеника и као човека, због чега су га често позивали на породичне свечаности. Свесрдно се ангажовао на помоћи око изградње [[Спомен-црква Вазнесења Господњег у Крупњу|Спомен-цркве Вазнесења Господњег]], која је подигнута у спомен изгинулим јунацима на [[Битка на Мачковом камену|Мачковом камену]] и борбама око Крупња 1914. године. Радови на изградњи црквицркве, почели су још пре његовог доласка, али је он одмах од доласку постао члан Одбора за њену изградњу и убрзо један од најактивнијих чланова. У време подизања [[Спомен-костурница на Мачковом камену|Спомен-костурница на Мачковом камену]], [[1929]]. године Влада је и по три пута дневно обилазио радове на врху [[Јагодња|Јагодње]], а поред тога организовао је превлачење камена из [[Планина (Крупањ)|Планине]] и помагао у сакупљању расутих костију погинулих ратника.{{sfn|Mladenović|1975|pp=35—48}}
 
[[Датотека:Krupanj church.jpg|десно|мини|300п|[[Црква Вазнесења Господњег у Крупњу|Стара]] и [[Спомен-црква Вазнесења Господњег у Крупњу|нова црква]] у [[Крупањ|Крупњу]]]]
Спомен-црква у Крупњу грађена је три године. Под кров је стављена [[1928]], а унутрашњи радови су извођени од [[1930]]. и [[1932]]. године. Као велики активиста на прикупљању прилога за обављање завршних радова, Влада је са децом из Крупња, организовао садњу борића око споменика на Мачковом камену. У знак признања за активност око изградње спомен-цркве у Крупњу и спомен-костурнице на Мачковом камену, Влада је октобра 1932. одликован [[Краљевски орден Светог Саве|Орденом Светог Саве петог реда]], а од [[Михаило Урошевић|владике Михаила]], епископа шабачко-ваљевске епархије, добио је црвени појас. Новембра [[1935]], када је у Крупњу установљено ново црквено намесништво, постављен је за вршиоца дужности архијерејског намесника. Годину дана касније, на предлог црквеногЦрквеног суда у Шапцу, [[Симеон Станковић|епископ Симеон]] га је разрешио дужности, јер се једне вечери напио у кафани. Био је велики противник круте црквене хијерархије и никада се није плашио шабачко-ваљевског епископа. Више пута је оптуживан због непоштовања норми црквеног живота, па му је једном приликом претила опасност да му одузму црвени појас, али су црквене власти зазирале од сукоба са њим.{{sfn|Mladenović|1975|pp=35—48}}
 
На захтев црквених власти, био је одређен да у [[ОШ „Боривоје Ж. Милојевић” Крупањ|основној школи у Крупњу]], држи часове [[Веронаука|веронауке]]. Није могао да одбије ову дужност, али се ретко појављивао на часовима. Знао је да окупи ђаке и да им прича о бојевима на Мачковом камену, Гучеву, Церу или ранијим бојевима на Чокешини, Дрини и др. Понекад би спојио два-три часа, па би ученике водио на Мачков камен, где су уређивали околину Спомен-костурнице.{{sfn|Mladenović|1975|pp=35—48}}
 
=== Друштвена активност ===
Поред тога што је био противник строге црквене хијерархије, поп Влада Зечевић био је критизер свих негативних појава у друштву и политици и то је јавно истицао. Једном приликом, у годинама уочи [[Други светски рат|Другог светског рата]], на дан [[Дан уједињења]] [[1. децембар|1. децембра]], након служеслужбе, којој су присуствовали и највиши представници власти у Крупњу, срески начелник, полицијски писари, командир жандармеријске станице, старешина суда и судије, председник општине и представници општина из рађевачког среза, угледни трговци, прваци политичких странака и други високи чиновници, Влада је јавно критиковао владајући режим [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]]. Сутрадан је био позван на разговор код среског начелника Боже Миловановића и кажњен са три дана затвора. Како по [[Устав Српске православне цркве|Уставу Српске православне цркве]], државна власт није могла, без одобрења епархијских власти, да затвори свештено лице, казна му је претворена у новчану.{{sfn|Mladenović|1975|pp=35—48}}
 
[[Датотека:Kruppanj. (BildID 15660884).jpg|300px|мини|лево|Крупањ након Првог светског рата]]
Недуго по доласку на службу у Крупањ, у јесен [[1927]]. Влада се уписао у крупањску Земљорадничку кредитну задругу. Као велики заговорник задружног покрета, доста је радио на ширењу задругарства, па је марта [[1928]]. био изабран за њеног председника, на предлог старог свештеника Грујичића, који је отишао у пензију. У то време Задруга је доживљавала успон. Успела је да купи зграду за своје просторије, изградила је велики магацин, јачала фондове, упркос томе што је [[Зграда Аграрне банке|Аграрна банка]] знатно оштетила наплатом сељачких дуговања. Године [[1937]]. Задруга је издвојила свој воћарски одељак и формирала Воћарску задругу, а наредне године је основана и Земљорадничко-набављачка задруга, која је задругаре снабдевала бољом и јефтинијом робом него трговци. Управни одбор се залагао да задругари набаве што боље справе за обраду земље, да гаје што боље расе стоке и подижу што боље сорте воћа, да развијају свиларство, пчеларство, воћарство, виноградарство и др. Задружни покрет у Србији је [[1930е|1930-их]] година запао у кризу, усред расцепа у врху руководства покрета, створена су два Главна савеза земљорадничких задруга — стари на челу са [[Михаило Аврамовић|Михаилом Аврамовићем]] и нови Савез Јагодинаца, на челу са Војом Ђорђевићем, чланом [[Југословенска радикална заједница|Радикалне странке]]. Влада Зечевић и чланови Управног одбора Крупањске задруге, одлучили су да се држе по страни у овом сукобу, али им је то донело доста тешкоћа. Нови Савез Јагодинаца, одобравао је кредите само оним задругама, које су га подржавале.{{sfn|Mladenović|1975|pp=49—58}}
 
Неколико година, Влада је руководио Народном крупањском читаоницом и рађевском библиотеком у Крупњу, која је била најстарија установа ове врсте у целом [[Подриње (регија)|Подрињу]]. Заузимањем професора [[Живорад Жика Поповић|Жике Поповића]] из Шапца и Драгољуба Јовичића, новинара ''[[Политика (новине)|Политике]]'' и члана илегалне Комунистичке партије, поведена је акција да се у Крупњу подигне нова зграда за књижницу и читаоницу. Залагањем Владе Зечевића, као и прилозима крупањских занатлија и трговаца, као и многи угледних грађана, у центру Крупња је подигнут Дом културе, који је свечано отворен [[1935]]. године. За првог председника књижнице, у знак захвалности за активност на њеном подизању, био је постављен поп Влада. Као председник стално се старао да библиотека набави нове књиге, а посебно дела [[Стеван Јаковљевић|Стевана Јаковљевића]], [[Бранимир Ћосић|Бранимира Ћосића]], [[Тихомир Ђорђевић|Тихомира Ђорђевића]] и др. Организовао је приредбе и предавања, окупљао људе, а нарочито омладину. Сваког петка, организовао је предавања за сељаке. Након ослобођења Крупња, [[Хронологија Народноослободилачке борбе септембар 1941.|септембра 1941]], Народна књижница је постала први Дом културе на [[Слободне територије у Народноослободилачком рату|ослобођеној територији]], у којој је издаван лист ''Глас слободе''. Приликом немачког напада на Крупањ, 20. октобра 1941. прва зграда коју су запалили био је Дом културе.{{sfn|Mladenović|1975|pp=49—58}}
 
=== Послератни период ===
После ослобођења [[Југославија|Југославије]], налазио се на разним одговорним дужностима. Био је [[Списак министара унутрашњих послова Југославије#ДФ/ФНР/СФР Југославија (1945—1992)|министар унутрашњих послова ФНРЈ]] у [[Влада ФНРЈ|Влади]] [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|ФНРЈ]]; министар грађевина и саобраћаја у [[Извршно веће Скупштине СР Србије|Влади]] [[Социјалистичка Република Србија|НР Србије]] ([[1952]] — [[1953]]); председник Савезног већа [[Скупштина СФРЈ|Савезне народне скупштине]] ([[1954]]—[[1960]]); председник Одбора за организацију власти и управу Савезне скупштине. Члан [[Савезно извршно веће|Савезног извршног већа]] (СИВ) био је од јануара 1953. године. Био је посланик Републичке Уставотворне и Савезне народне скупштине, члан Савезног одбора [[Социјалистички савез радног народа Југославије|ССРНЈССРН Југославије]], Председништва Савезног одбора [[Савез удружења бораца Народноослободилачког рата Југославије|СУБНОР]] и друго. Имао је чин резервног [[пуковник]]а [[Југословенска народна армија|ЈНА]].
 
Преминуо је у Београду, [[26. октобар]] [[1970]]. године. Сахрањен је у [[Алеја заслужних грађана на Новом гробљу у Београду|Алеји заслужних грађана]] на [[Ново гробље (Београд)|Новом гробљу у Београду]].
 
== Књиге и одликовања ==