Благоје Нешковић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 111:
Током боравка у Београду, Нешковић је као секретар ПК КПЈ за Србију знатно утицао на рад Месног комитета КПЈ за Београд, као и на избор кадрова. Након прве полицијске провале у београдску партијску организацију, у јесен 1941, током које је страдала група истакнутих партијских руководилаца — [[Вукица Митровић]], [[Давид Пајић]], [[Милош Матијевић Мрша]], [[Ђуро Стругар]], почетком формиран 1942. формиран је нови Месни комитет на челу са Јеленом Ћетковић. Услед издаје, уследила је нова ''Мартовска провала'' током које је ухапшен значајан број чланова КПЈ и СКОЈ. У лето 1942. обновљен је рад Месног комитета у који су ушли [[Јанко Лисјак]], Разуменка Зума Петровић и [[Ђука Динић]]. Иако су се од чланова Покрајинског комитета, у Београду налазили Василије Буха и Мирко Томић, Нешковић је у својим рукама задржао најважније послове, а пре свега везу са Централним комитетом и [[Врховни штаб НОВ и ПОЈ|Врховним штабом]], као и специјалне везе са људима из полиције. Између Томића и Нешковић постојале су одређене несугласице око организовања партијске организације у Београду. Томић је почетком 1943. преузео дужност руководиоца београдске организације, али је убрзо страдао. Убрзо након Томића страдало је још неколико истакнутих београдских руководилаца — Јанко Лисјак, [[Станислав Сремчевић]] и Ђура Гајић. После овога ситуација у београдској организација постала је веома тешка. Похапшени су или убијени многи месни руководиоци, а они који су постали превише познати полицији послати су у партизанске одреде. У циљу сређивања тешког стања у Београду у лето 1943. из пожаревачког округа доведена је Вера Милетић која је требало да преузме функцију секретара Месног комитета и да са Василијем Бухом ради на обједињавању партијских група и створи услове за формирање Народноослободилачког одбора Београда, као и нове курирске мреже. Почетком октобра 1943. полиција је успела да ухапси Буху и Веру Милетић, који су у полицији одали Јанка Јанковића, као и друге партијске активисте, чиме је партијска организација у Београду била потпуно разбијена. Како је Нешковић у међувремену отишао на слободну територију он је био један од ретких који су успели да избегну хапшење. Све до хапшења Василија Бухе, Специјална полиција је мислила да је Нешковић стрељан у [[Крагујевац|Крагујевцу]] током [[Масакр у Крагујевцу|немачке одмазде]] октобра 1941. године. Тек тада су од Бухе сазнали да се иза илегалног имена ''Михајло'' налазио шпански добровољац Благоје Нешковић.{{sfn|Мирковић|2016|pp=159—215}}
=== На слободној територији Србије ===
[[Датотека:Partizanski kurir Šumice, Beograd.jpg|200px|мини|лево|[[Скулптура Партизански курир|Споменик ''Партизански курир'']] испред ЦКС „Шумице” у Београду]]
Први Нешковићев излазак из [[Београд у Народноослободилачкој борби|окупираног Београда]] догодио се почетком [[Хронологија Народноослободилачке борбе август 1943.|августа 1943.]] када је на [[Букуља|Букуљи]] присуствовао партијском и војном саветовању Покрајинског комитета КПЈ за Србију и [[Главни штаб НОВ и ПО Србије|Главног штаба НОВ и ПО Србије]], коме су присуствовали представници пет окружних комитета, као и већина чланова Покрајинског комитета и Главног штаба. На саветовању је донета одлука да стварању партизанских батаљона и бригада, који за разлику од партизанских одреда, неће бити везани за одређени терен, већ стално у покрету и на тај начин у народу вршити агитовање за борбу и мабилизацију. Тада је донета и одлука да Нешковић као секретар ПК напусти Београд и пређе на слободну територију{{напомена|Према Нешковићевим тврдњама на терен је требао да пређе [[Петар Стамболић]], али је он био рањен, због чега је остао на лечењу у Београду. И пре овога Нешковићу је саветовано да пређе на слободну територију. Најпре након формирања [[Ужичка република|Ужичке републике]] 1941, а потом и касније. Одлазак из Београда је избегавао јер је ту имао добро разрађену обавештајну мрежу преко које је одржавао контакт са партијским организацијама и партизанским одредима.{{sfn|Marić|1987|pp=301—302}}}} јужне Срије, где је требало да постане центар [[Србија у Народноослободилачкој борби|Народноослободилачке борбе у Србији]]. Након саветовања и краћег боравка у [[Шумадија|Шумадији]], Нешковић у се вратио у Београд. Тада је са собом повео Веру Милетић, која је требало да преузме дужност секретара Месног комитета КПЈ за Београд. Крајем [[Хронологија Народноослободилачке борбе септембар 1943.|септембра 1943.]] дефинитивно је напустио Београд и у пратњи Цветка Црњака отишао у [[Лесковац]] у чијој је околини ступио у партизане.{{sfn|Мирковић|2016|pp=}}
На територији [[Пуста река (област)|Пусте реке]] одржао је више састанака и саветовања са Окружним комитетима Лесковца и [[Топлица (област)|Топлице]], као и Штабом [[Први јужноморавски партизански одред|Првог јужноморавског одреда]]. Убрзо потом почетком [[Хронологија Народноослободилачке борбе октобар 1943.|октобра 1943.]] донета је одлука о формирању [[Прва јужноморавска бригада НОВЈ|Прве јужноморавске бригаде]], која је одмах ступила у борбу против бугарских, [[Вермахт|немачких]] и [[Југословенска војска у отаџбини|четничких]] јединица. Крајем октобра и почетком [[Хронологија Народноослободилачке борбе новембар 1943.|новембра 1943]], заједно са [[Драги Стаменковић|Драгим Стаменковићем]], присуствовао је Окружној партијској конференцији, а потом обишао партијске организације у [[Црна Трава|Црној Трави]] и извршио смотру бораца [[Други јужноморавски партизански одред|Другог јужноморавског одреда]]. Како се број бораца у овом одреду стално повећавао од њега је крајем новембра одлуком Покрајинског комитета формирана [[Друга јужноморавска бригада]]. Убрзо потом од [[Врховни штаб НОВ и ПОЈ|Врховног штаба НОВ и ПОЈ]] добио је поруку да се повеже са Првом шумадијском бригадом и партијским руководиоцима у Шумадији. Како се Прва шумадијска бригада свакодневно суочавала са борбеним дејствима поставило се питање да ли треба да остане у Шумадији или је треба упутити на слободну територију. Врховни штаб је поручио да успостави везу са [[2. пролетерска дивизија НОВЈ|Другом пролетерском]] и [[5. крајишка дивизија НОВЈ|Петом крајишком дивизијом]], па је новембра 1943. донета одлука да се Прва шумадијска и Прва јужноморавска бригада споје и крену ка главнини снага НОВ и ПОЈ. Убрзо потом стигла је и депеша Врховног штаба која је потом емитована преко [[Радио Слободна Југославија|радија „Слободна Југославија”]] — ''Михајило и Алимпије треба одмах с главним снагама да крену у сусрет Вуку.''{{напомена|'''Михајло''' — Благоје Нешковић, '''Алимпије''' — Предраг Марковић Алимпије и '''Вук''' — Мома Марковић}}{{sfn|Мирковић|2016|pp=}}
=== Послератна политичка каријера ===
| |||