Александар Вучо — разлика између измена

 

== Биографија ==

Александар Вучо рођен је 25. септембра 1897. године у трговачкој породици у [[Београд]]у. Као гимназијалац са седамнаест година (1915), придружио се српској војсци као добровољац и са њом се повукао преко [[Албанија|Албаније]]. Из [[Драч]]а, измучен страхотама повлачења, као и доста његових вршњака одлази у [[Француска|Француску]].

 

 

На Београд је тих година утицало послератно расположење. Вучо, који је током своје младости доста искусио и доста видео боравећи у Европи и школујући се у француским школама, убрзо је постао незадовољан друштеним приликама и стањем духа у граду. Са пријатељима истомишљеницима основао је [[Београдски надреализам|београдску групу надреалиста]] и почео да се активно укључује у политички живот. Као један од оснивача и потписника манифеста постао је и један од уредника алманаха Немогуће – -{L’impossible}-. Поред поезије објавио је и први сценарио за филм „Љускари на прсима“. Сарађивао је за часопис „Надреализам данас и овде“ и писао у „[[Политика (новине)|Политици]]“ прилоге под псеудонимом Аскерланд.

 

Јавио се почетком 20-их годинама песмама које лирском мекоћом и мелодиозношћу подсећају на [[Милош Црњански|Црњанског]]. Година 1932. била је веома плодна за њега јер је исте изашла чувена поема „Неменикуће – Ћирило и Методије“ али и поема „Хумор Заспало“. У њима је раскид с конвенцијама традиционалног песничког језика доведен до крајности. Оне су пуне вербалних досетки, игри речима, [[каламбур]]а, смелих [[Импровизација (поезија)|импровизација]], бизарних и вибрантних спојева речи, „изван протектората разума“, како је приметио [[песник]]. Поема „Хумор Заспало“ врхунац је те поезије апсурда и алегоричности, најозлоглашеније наше модерно песничко дело, нека врста „Краља Ибија“ српске поезије. Грађена је на [[хумор]]но-[[бурлеска|бурлескним]] [[синтагма (лингвистика)|синтагматским]] спојевима, на звучним подударањима без смисла, насупрот смислу или чак у [[инат]] смислу, на необичним римовањима, понекад блиским начину на који дете доживљава свет. Исте године организована је и чувена изложба надреалиста у павиљону ''Цвијете Зузорић'' у Београду, а већ следеће са Душаном Матићем изашли су „Подвизи дружине Пет петлића“, дело намењено деци, са фотографијама Вучових синова на насловној страни књиге. Ово је Вучово, можда, најуспешније песничко остварење. То је наставак надреалистичких поема али истовремено отварање новог круга у његовом песничком развоју, различитог од претходног и у тематском и у уметничком смислу. [[Експеримент]]и [[звук]]ом и смислом, који су претходно били сами себи сврха, добили су у овој поеми дубље осмишљење. Вербални хумор доведен је у везу с реалним светом градске деце, с њиховим играма и маштањима, с њиховим стварним и измишљеним подвизима. Вучо је тако пружио деци оно што им је најближе, „слободну и живу игру духа“, и створио класично дело наше модерне поезије за децу.