Стрнџање

Стрнџање је народни обичај заступљен на територији источне Србије, претежно у влашкој заједници Неготинске и Тимочке Крајине.

Заједница у којој су пожељни рани бракови труди се, такорећи, да припреми децу за малолетнички брак тако што кроз обичајну праксу убрзава њихово полно сазревање и уводи их у свет одраслих. Из тог разлога појединим празницима било је обичајно утврђено и јавно одобрено слободније понашање младих и њихово интимно упознавање, мада су истовремено важила строга правила патријархалног морала, која су налагала смерност у понашању младих у свакодневном животу.

Обичаји стрнџања о Белим покладама - другог уторка по Ускрсу, ноћне забаве у планини на Биљни петак и слично, примери су предбрачних слобода које су се у обичајној форми одржавале приликом одређених годишњих празника у селима североисточне Србије. Све се то одржавало у пролећном периоду, обично на преласку из посних у мрсне дане и обрнуто.

У јесен, када се заврше пољски радови, на одређени дан, за празник или посело, било је дозвољено сваком момку да "води љубав" са којом-год девојком пожели, па и са више њих, све до јутра. Постојао је само један услов, да се обоје сложе и да се поштују правила.

Стрнџање је добило име од румунског глагола "strange", што значи притиснути, стиснути, а код Влаха у Србији има и додатно значење: грлити се, миловати. Оно је, заправо, служило као предбрачна проба девојака. Чим сунце почне да залази, из сеоског кола би се издвојило, одједном, по десетак удавача и замакло у оближњу шумицу. Тамо би, наслоњене на дрво, чекале да их потраже момци са којима су играле у колу. Момци су долазили у групи, бучни и спремни на шалу. Најпре би са девојкама разменили по коју шаљиву реченицу, а онда прелазили на оно због чега су и дошли. Момачки родитељи су синовима препоручивали да узму девојку која се доста стрнџа, а да избегавају ону коју нико неће. Ипак, то није била љубав без граница. Момачка рука није смела даље од женског појаса.

Улога ових обичаја у традиционалној култури села је очигледна - они би требало да подстакну код младих жељу за браком и породицом већ у првим годинама пубертета. На овај начин се покушава убрзати сексуална зрелост адолесцената и омогућити рани брак по жељи родитеља. Чињеница да се није дешавало или је била права реткост да током ових обичаја девојка изгуби невиност и затрудни, указује на то да су се поштовала правила, те да се ошптеприхваћени образац понашања („девојка мора ући невина у брак") поклапао са праксом.

Описани обичаји имали су функцију контролисања сексуалног понашања. Наиме, дозвољавањем оваквих контаката спречавао се, уствари, потпун сексуални живот са добро познатим могућим последицама. Тиме је омогућено да моралне норме шире заједнице опстану и да породични интереси буду задовољени. Такође, тиме је створена могућност и за рано сазревање младих, као и за контролисано задовољавање њихових еротских потреба и спремност за улазак у свет одраслих.