|
=== Сликарство ===
Апстрактно сликарство се изгледа родило из жеље да буде своје на свом у такмичењу са сугестивном снагом [[музика|музике]], као што је случај у делу [[Василиј Кандински|Василија Кандинског]], или са формалистичким идеалом архитектуре, као што је био циљ [[Пит Мондријан|Пита Мондријана]]. Појам „апстрактна” је сам по себи погрешан и отворен за расправу. „Називам апстрактном уметношћу”, казао је [[Мишел Сефор]], један од водећих интерпретатора покрета, „било коју уметност која у себи не садржи референцу или евоцирање стварности, без обзира да ли је та стварност била уметникова тачкаполазишна полазишта”тачка”. Ова огранична разлика се поклапа с два дискретна историјска периода апстрактне уметности: једним почетним периодом (од [[1910.]] до [[1916.]] године), где је апстракција представљена као врхунац једног антинатуралистичког процеса, и другим који почиње [[1917.]] године покретом ДеД СтијлСтел који још увијекувек присутан, где је апстракција ''пер се'' од самог почетка један апсолутни принцип. Највероватније би било пожељно искористити појам „апстрактна” за први, а „нефигуративна” за други период.
Први свесни апстрактни акварел Кандинског је настао [[1910]]. године.<ref name="Phaidon">Phaidon Encyclopedia of Art and Artists, 1978 by Phaidon Press Limited (pp. 8–10)</ref> У исто време је написао своје основно теоријско дело, ''О духовном у уметности'', сматрано естетичком одбраном његове нове стваралачке оријентације и једним од кључних дела апстрактне уметности. Стваралачки замах Кандинског је из визуалног искуства, али је у музици открио законитости своје естетике. Занимљиво је да је своје скице назвао ''Импровизације'' а довршена дела ''Композиције''. Чешки сликар [[ФранцФрантишек Купка]] је [[1912]]. године такође изложио апстракне слике директно инспирисане у музици: ''Фуга у црвеној и плавој'', ''Топла хроматика'', итд. Купка је био претходник музикалиста, сликара који су 1920. године створили групу око Шарл Блан-Гетија и Анри Валенсија (1883–1960). Други пионир апстракције је био [[ФрансисФренсис Пикабија]], чије је дело ''Гума'' (-{Caoutchouc}-; у техници акварела и гваша на папиру) из 1909. године, већ нефигуративног карактера. [[РоберРоберт Делоне]], оснивач орфизма, је такође истицао лирске потенцијале чисте боје све до тачке апстракције. Боја, рекао је он, је и „форма и субјект”. Инспирисани његовим примером, амерички сликари Морган Расел и Стентон Мекдоналд Врајт основали су 1913. године синхронистички покрет упоредо у [[Париз]]у и [[Минхен]]у. Али, од 1913. године било је то у [[Русија|Русији]] где су границе апстрактне уметности систематски истраживане, у [[рајонизам|рајонизму]] [[Михаил Ларионов|Михаила Ларионова]] и [[Наталија Гончарова|Наталије Гончарове]], новом објективизму [[Александар Родченко|Александра Родченка]] и [[супрематизам|супрематизму]] [[Казимир Маљевич|Казимира Маљевича]]. У ствари, највећи број пионира апстрактне уметности су били руског порекла.<ref name="Phaidon" />
Друго поље ширења апстракне уметности је била [[Холандија]], где су, 1917. године, и као супротност органској и лирској тенденцији која је ушла у дело Кандинског преко [[фовизам|фовизма]] и [[експресионизам|експресионизма]], Мондријан и покрет [[Де Стијл]] ([[Тео ван Дусбург]], Барт ван дер Лек) дали форму интелектуалној и геометријској тенденцији произашлој из [[кубизам|кубизма]], чинећиправећи прелаз из »апстракције«„апстракције” ка »неконфигурацији«„непредметном”.<ref name="Phaidon" /> Мондријанов нови правац, неопластицизам, је означио напуштање апстракције у корист апсолутних пластичних међувеза, и идући ка чистоћи и универзалности математике. Скоро у исто време, одређени број уметника из [[Цирих]]а, укључујући [[ЖанХанс Арп]]а и [[Софи Тобе-Арп]], су почели да истражују могућности слободних и ирационалних форми кроз које је [[дадаизам|дада]] дала свој суштински допринос апстрактној уметности.<ref name="Phaidon" /> У Фиренци, око 1915. године, [[Алберто Мањели]] је створио серију строго апстрактних слика са изразито плошним бојама јаког тоналитета.
== Уметници који су припадали овом правцу ==
|
