Гајдобра — разлика између измена

У једном свом чланку који је насловљен ''Топономастика Војводине,'' публикованог 1951. године, творац првог етимолошког речника у нас, реномирани јужнословенски лингвиста, Петар Скок, осврнуо се и на овај топоним. Пишући о сложеницама чији су саставни делови придев (адјектив) и именица (апелатив), аутор из тог корпуса искључује топоним ''Гајдобра.'' Из простог разлога што  придеви у именима насеља оваквог типа у српско-хрватскомсрпскохрватском језику стоје испред именице. То би могло да се повеже са мађарским називом места- ''[[Гајдобра|Szépliget]],'' што у преводу значи ''Леп гај, леп предео''. Скок констатује да је у случају овог топонима дошло до удруживања два месна имена, што је врло ретка појава у топономастици.  <ref>{{Cite book|title=Ратко Шутић, „Месно име Гајдобра-један необичан композит у нашој топономастици“ У Изворник, уред. Митар Шутић (Гајдобра: Огранак Вукове задужбине у Гајдобри, 2005), 61.}}</ref>

Простор Гајдобре насељен је још у неолитском периоду, о чему сведоче археолошки налази на локалитету Рајсов салаш, источно од насеља<ref>{{Cite web|url=https://backapalanka.rs/2014/06/10/arheologija/|title=Званични веб-сајт Општине Бачка Паланка|access-date=5.12.2020.}}</ref>. Сам топоним ''Гајдобра'' први пут се помиње 1464. године под називом ''Добра''. Период XVI и XVII века доноси мали број података о војвођанском простору којем Гајдобра припада. То би могло да се објасни чињеницом да је након слома Угарске 1526. године, простор Бачке био запосет од стране Османлија. Потврду о постојању Гајдобре у претколононистичком периоду осим Шефера, даје нам и Душан Поповић у свом капиталном делу Срби у Војводини, где међу побројаним насељима из времена турске владавине може да се види и Гајдобра. <ref>{{Cite book|title=Душан Поповић, Срби у Војводини I, Нови Сад 1990, 132.}}</ref>

У време турске владавине, године 1554, Доња-Добра, за коју се сматра да је Гајдобра, припада бачкој нахији. Тада су убележена два пореска обвезника, да би 1590. године било 18. опорезиваних кућа. Намесник округа је био Али Мохамед са седиштем у Бачу. Наредних сто година, Гајдобра се не помиње, чак ни у време [[Велике сеобе Срба|сеобе под Чарнојевићем]] и чувених Леополдових привилегија, тако да се претпоставља да је простор данашњег насеља тада фигурирао као пустара. <ref>{{Cite book|title=Anton Schäffer,Geschichte der Gemeinde Gajdobra von ihren Anfängen bis zur Gegenwart (коришћен је превод Ратка Шутића)|last=|first=|publisher=|year=|isbn=|location=|pages=}}</ref>

Према Жупанијском попису из 1702. године Гајдобра је уписана као '''ново насеље''' са два пореска обвезника, да би након мање од десет година, 1711. била уписана као пустара, која се налазила на четири сата хода од Петроварадина, чији се посед може обићи пешке за сат и по времена.  То би могло да се објасни последицама [[Ракоцијев устанак|Ракоцијевог устанка]], када су Ракоцијеви куруци палили бројна насеља диљем Угарске у којима је живело немађарско становништво. Тада је извршена и процена добара према којима простор насеља обухвата 150 јутара ораница, 60 јутара пашњака и 30 јутара винограда. Само 4 године касније, Гајдобра има 5 становника са пореском обавезом.  Пореске листе је могуће пронаћи све до 1735. године. Наиме, тада је сеоска општина Гајдобра издата у закуп и врло је могуће да се тадашње српско становништво раселило по околним селима у којима је већ било Срба, попут Силбаша, Парага итд. <ref>{{Cite book|title=Ibid.|last=|first=|publisher=|year=|isbn=|location=|pages=}}</ref>

Након Другог светског рата долази до потпуне промене етничке стуктуре. Гајдобру, коју је већина њених некадашњих житеља немачке националности напустила, насељавају Срби, у највећој мери са простора Херцеговине. Празан  простор за  емигрирање  становништва настао  је  услед емигрирањаисељавања Немаца, што је створило додатни мотив за реализацију насељавања, које је озваничено доношењем Закона о аграрној реформи и колонизацији. НасељавњемНасељавањем се обнављао економски живот на бившим немачким газдинствима и пољопривредна производња, учвршћивао поредак. Подаци из послератног пописа становништва  указују на  то  да  је  становништво рођено  у  Босни и  Херцеговини највише  настањено у  Бачкопаланачком  (13.864) срезу. Простор Херцеговине и Босанске Крајине, као пасивни крајеви, били су расадници колониста. Најмасовније одредиште колонизације били су западна и јужна Бачка и Банат, у које је досељено 90% колониста. Друга колонизација  је  спроведена  на  брзину. Поред добровољног  одласка,  постојао је  одређен  политички притисак,  проузрокован последицама  рата  и политиком  прогона. Колонизација  је  обухватила укупно  29.465  лица  у Бачкој, или 3,8% становништва.<ref>Мара Шовљаков, Две српске колонизације као мотив миграције Срба из Босне и Херцеговине у Војводину 1918-1950. ''Гласник Удружења архивских радника Републике Српске'', год.XI, број11 (2019): 206-209. https://doisrpska.nub.rs/index.php/GUARS/article/view/6743/6609</ref>

Од децембра 1945. до априла 1946. године, у Гајдобру је досељено 517 породица. Највише досељених било је из Херцеговине: Невесиње (122 породице), Мостар (89), Љубиње (83), Столац (79), Билећа (43), Требиње (2), Гацко (2) и Чапљина (1). Из Босанске Крајине је досељено 56 породица, највише из Босанске Крупе (21). У групи македонских колониста налазили су се предратни насељеници из Босне и Херцеговине у Македонији, који су остали без поседа на основу Закона о ревизији и насељени у Гајдобру у оквиру босанско-херцеговачке квоте. На крају, 21 насељеничка породица доспела породица доспела је у Гајдобру из разних крајева Србије, Хрватске, Црне Горе и Словеније. <ref>Никола И. Гаћеша, ''Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945-1948'' (Нови Сад: Матица Српска,1984)</ref>

Досељено становништво у Гајдобри углавном се груписало према родном крају из кога је дошло. Пет највећих улица насељено је до краја 1945. године. . Аграрна реформа је омогућила поделу земљишта беземљашима, сиротињи и савезним колонистима. У Гајдобри је свака колонистичка породица са 1–8 чланова добила по 5 хектара земље. Официри ЈНА су добијали још по пола хектара. Тиме су обезбеђене две основне потребе досељеника: исхрана и становање. Због тешкоћа са аклиматизацијом (лесна прашина и лоша пијаћа вода), али и из других разлога, било је породица које су се вратиле у стари крај. Неке од тих породица се касније поново досељавају у Гајдобру. Првих година по завршетку Другог светског рата и досељавања у Гајдобру, број рођених је био изразито велики. Тако је 1947. године рођено 175 деце, што представља максимум у историји Гајдобре. Појава повећаног наталитета је, иначе, типична и очекивана после завршетка ратних сукоба.<ref>Радовоје С. Пудар, „Неки аспекти демографског развитка Гајдобре“ У ''Изворник'', уред. Митар Шутић (Гајдобра: Огранак Вукове задужбине у Гајдобри, 2008), 130-133.