Лука Милованов Георгијевић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Ред 22:
 
== Биографија ==
Рођен је у [[Босна|Босни]], у нахији сребрничкој, a у кнежини Осату око 1784. Осат је предео источно од Сребренице, омеђен [[Дрина|Дрином]] и планинама Чауш, Прибићевац и Неслопац.<ref name="мићић" /> После две године од његовог рођења, отац Милован прелази c породицом у [[Срем]], где се настанио најпре у [[Черевић]]у, а потом у [[Винковци]]ма. Овде је Лука изучио гимназију, у [[Сегедин]]у [[филозофија|филозофију]] a у [[Пешта|Пешти]] права. Још знамо да је [[1810]]. кад је писао своје важно дело, био учитељ српске школе у Пешти.<ref name="српски легат">{{cite web |title=Лука Милованов Георгијевић - Вукова сенка или ретка драгоценост из прошлости |url=http://www.srpskilegat.rs/luka-milovanov-georgijevic-vukova-senka-ili-retka-dragocenost-iz-proslosti/ |website=Српски легат |access-date=19. 3. 2021}}</ref> Одлазећи често [[Руси]]ма у [[Ирм]]у, где је подигнута капела над гробом велике руске кнегиње, која је била удата за Палатина Краљевине Угарске, Лука је једне ноћи оглувео. Пошто је подучавао Русе, изгубио је тај посао и почео је да пије.
Пошто није имао посла, Лука је писао акте адвокатима и преводио је књиге за будимског православног владику [[Митрополит београдски Дионисије|Дионисија Поповића]]. Почео је да губи вид и у страшној сиротињи преминуо је 23. новембра 1828. године. При крају живота су му помагале три Српкиње, од којих се Марија Поповић (једна од њих) касније удала за песника [[Сима Милутиновић Сарајлија|Симу Милутиновића]].<ref name="senka">{{cite web |title=Лука Милованов Георгијевић – оснивач српске прозодије у сенци Вука С. Kараџића |url=https://punjenipaprikas.com/luka-milovanov-georgijevi%C4%87-%E2%80%93-osniva%C4%8D-srpske-prozodije-u-senci-vuka-s-karad%C5%BEi%C4%87 |website=Punjeni paprikas |access-date=22. 3. 2021}}</ref>
 
Ред 29:
C [[Вук Стефановић Караџић|Вуком Караџићем]] се упознао у [[Будим]]у [[1814]]. Вук описује Луку да је био ''раста средњега, више риђ него црномањаст, врло шаљив, и до смрти поштен човек''. Спис Луке Милованова Георгијевића — ''Опит настављења к србској сличноречности и слогомјерју или просодии'' — био је [[1810]]. готов и поднесен цензору у Будиму.<ref>[http://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00008_19110301|page:48|query:%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%20%D0%B3%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B ''Година 1811. у Српској књижевности''. - У: Просветни гласник, 1. март 1911.]</ref> Цензор је одлучио да се нови правопис замени уобичајеним; Лука није хтео да то учини, и спис је преживео у рукопису писца. Српкиња удата за Симу Милутиновића је предала спис Вуку Караџићу. Тек [[1833]]. у [[Беч]]у га издаје Вук Караџић. Лука није испитивао гласове физиолошки, али је читао Добровског и мађарске радове Реваија.
Он је претеча модерне српске ћирилице у којој је до краја испоштовао Аделунгово правило ''Пиши као што говориш''.<ref name="ризница српска" />
Израђујући спис, он је прво стао код слова (писмена) као код прве препреке. Он је у правопису желео једноставност. По томе је и поступао, радујући се унапред исправкама и допунама. Ако се — говораше Лука — међу књижевницима утврди ''једнакост'' у питању слова, лакше ће се доћи до [[граматика|граматике]] која је онда била потребна. Кад би било граматике, било би реда и доследности, те би се знало како ко пише: или српски или словенски. ''Једним словом, један списатељ не би се усудио иначе, него по правилима оне Писменице, коју имамо, то јест за сад чисто словенски писати''. Лука налази да се ни то не ради тачно. Он, пак, хоће да пише „простим мојим [[српски језик|материним]] језиком“, те зато и у ''писмена дира'', верујући да ће се тако питање, које је већ постављено, брже расправити, a може бити да ће ко, изазван тиме, и Граматику српскога језика написати. Он тражи одлучност и доследност. После тога долази на ред питање o писменима. Пошто је дотадашњи правопис неправилан, то је Лука ''дуговетним размисливањем и многим c ученим људима o том разговарањем за правило нашао'' начела која одмах и излаже. Утврдивши да су писмена само ''најпростији знаци гласова'', Луки није било тешко, по том начелу, да избаци из азбуке сва она писмена чији се гласови не чују. На тај начин Лука долази до закључка да за српски језик треба тридесет писмена за толико звукова. ''Прекрасно и знаменито число'', вели он. Само је код звукова ''и'' и ''ј'' био у недоумици, јер му се чинило да је ''j'' половина од ''к'' те га, зато, треба и писати половином знака: ''i''. Мало доцније је и у том погледу изишао на прави пут, и у његовим рукописима налазимо ''ј'' као потпун и засебан звук и знак позајмљен из латинице. Тиме је потпуно стао на најнапредније гледиште [[правопис]]но, као што је и иначе у свему био од најнапреднијих [[Срби|Срба]] свога доба.<ref>Историја српске књижевности / саставио Јован Грчић. - 2., поправљено и допуњено изд., са сто и четири слике. - Нови Сад : Књижара и штампарија Браће М. Поповића, [1906]. - IX, 367 стр. : илустр. ; 24 cm</ref> У том једином његовом делу, препознајемо теоретичара версификације и песника, а тек после неког ко ради на реформи ортографије. Лука је у предговору ''Опита'' нагласио да пиче народним језиком.<ref name="мићић">{{cite book |last1=Мићић |first1=Радован |title=Лука Милованов Георгијевић |date=2000 |publisher=Невкош |location=Нови Сад |pages=32-50}}</ref>
 
Био је пријатељ и истомишљеник [[Сава Мркаљ|Саве Мркаља]], који га помиње у својој чувеној књизи о "дебелом јер".<ref>Сава Мркаљ: "Сало дебелога ера либо азбукопротрес", Будим 1810.</ref>