Отворите главни мени

Лука Милованов Георгијевић (1784, Сребреница23. новембар 1828) је био српски књижевник и филолог.

Лука Милованов Георгијевић
Место рођењаСребреница
Османско царство
Датум смрти23. новембар 1828.(1828-11-23) (43/44 год.)

БиографијаУреди

Рођен је у Босни, у нахији сребрничкој a у кнежини Осату око 1784. или идуће године. На две године по његов отац Милован је прешао c породицом у Срем, где се настанио најпре у Черевићу, а потом у Винковцима. Овде је Лука изучио гимназију, у Сегедину филозофију a у Пешти права. Још знамо да је 1810. кад је писао своје важно дело, био учитељ српске школе у Пешти. У једно га доба задеси велика несрећа. Одлазећи често Русима у Ирму, где је подигнута капела над гробом велике руске кнегиње, која је била удата за Палатина Краљевине Угарске, Лука једне студене зимске ноћи нагло оглуви, са чим изгуби не само хонораре за давање лекција Русима него падне у очајање па се, наскоро, са свим запусти и пропије.

C Вуком Караџићем се упознао у Будиму 1814, и Вук је настојао да Лука поново среди свој рукопис који је држао у врло бедном стању. У великој невољи Лука је писао актове адвокатима и преводио је књиге за славољубива и ташта човека, будимског православног владику Дионисија Поповића. Најзад ослаби и телесно, стане губити вид и у страшној сиротињи премине 23. новембра 1828. У последње доба и на смрти су му се нашле три Српкиње, од којих се једна касније удала за песника Симу Милутиновића. Њој је Лука и оставио свој спис да га преда Вуку. Луку Вук описује да је био „раста средњега, више риђ него црномањаст, врло шаљив, и до смрти поштен човек“. У једно је доба позиван у Русију, али је он више волео прећи у Србију. Ипак није ишао ни у једну ни у другу земљу.

Научни и књижевни радУреди

Спис Луке Милованова Георгијевића — Опит настављења к Србској Сличноречности и Слогомјерју или Просодии — беше 1810. готов и цензору у Будиму поднесен. Цензор одлучи да нови правопис ваља заменити уобичајеним; Лука не хтеде то учинити, и спис, имајући чудну судбину, преживе у рукопису писца, и изиђе тек 1833. у Бечу издањем Вука Караџића. Кобан је био знак што је тако дело морало имати таку судбину. Лука није испитивао гласове физиолошки, али је читао Добровскога и маџарске радове Реваија.

Израђујући спис, он је прво стао код писмена као код прве препреке. Он је у правопису желео лакост и једнакост. По томе је и поступао, радујући се унапред исправкама и допунама. Ако се — говораше Лука — међу књижевницима утврди „једнакост“ у питању o писменима, лакше ће се поћи к питању o граматици која је онда била особито потребна. Кад би било граматике, било би реда и доследности, те би се знало како ко пише: или српски или словенски. „Једним словом, један списатељ не би се усудио иначе, него по правилима оне Писменице, коју имамо, то јест за сад чисто словенски писати." Лука налази, међу тим, да се ни то не ради тачно. Он, пак, хоће да пише „простим мојим материним језиком“, те зато и „у писмена дира“, верујући да ће се тако питање, које је већ постављено, брже расправити, a може бити да ће ко, изазван тиме, и Граматику Српскога Језика написати. Он, дакле, тражи одлучност и доследност. После тога долази на ред питање o писменима. Пошто је дотадашњи правопис неправилан, то је Лука „дуговетним размисливањем и многим c ученим људима o том разговарањем за правило нашао“ начела која одмах и излаже. Утврдивши да су писмена само „најпростији знаци гласова“, Луки није било тешко, по том начелу, избацити из азбуке сва она писмена чији се гласови не чују. На тај начин Лука долази до закључка да за српски језик треба тридесет писмена за толико звукова. „Прекрасно и знаменито число“, вели он. Само је код звукова и и ј био у недоумици, јер му се чинило да је j половина од к те га, зато, треба и писати половином знака: i. Мало доцније је и у том погледу изишао на прави пут, и у његовим рукописима налазимо ј као потпун и засебан звук и знак, позајмљен из латинице. Тиме је потпуно стао на најнапредније гледиште правописно, као што је и иначе у свему био од најнапреднијих Срба свога доба.

Био је пријатељ и истомишљеник Саве Мркаља, који га помиње у својој чувеној књизи о "дебелом јер".[1]

РеференцеУреди

  1. ^ Сава Мркаљ: "Сало дебелога ера либо азбукопротрес", Будим 1810.

Види јошУреди

ЛитератураУреди

  • Андра Гавриловић: Лука Милован Георгијевић