Предраг Милојевић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 48:
Предраг Милојевић<ref name="Кажем ја себи">{{cite web |last1=Милијевић |first1=Предраг |title=Кажем ја себи |url=http://www.prometej-beograd.rs/Prometej/KazemSebi.html#.YNcHGugzbGh |publisher=Прометеј |access-date=26. 6. 2021}}</ref>
"Право је рекао Гете: "Лакше је почети писати него престати." Почео сам да пишем пре 70 година, а ево...
Линија 58 ⟶ 59:
Рођен сам као левак, па су ме много мучили да научим да пишем десном руком. А урођено је урођено - пишем удесно, али рука све некако вуче налево. И не само рука. Као новинар навикао сам да нелепо пишем о другима, па се плашим да тако причам и о себи. Писати аутобиографију то је као паковати кофер за пут у вечност. Шта још убацити у препун кофер живота, а шта из њега избацити? Често је писац мемоара или дневника у искушењу да себе прикаже не онаквог какав је, већ за каквог жели да важи код других. Ја, хвала богу, немам то искушење. Нити имам чиме много да се хвалим ни много шта да кријем. Као што је један песник рекао: "Ни од кога бежим нити кога јурим." Све ми је "свјоравно".
Од када сам зашао у године, често ме питају како подносим старост. Изговарам се оном пошалицом [[Бернард Шо|Бернарда Шоа]] кога су у 90. години питали како је са здрављем а он одговорио: "У мојим годинама човек је најбоље или никако." Ја сам, дакле, ту некако између...
Додуше године чине своје. У једној радио-емисији хвалио сам се да ме меморија добро служи и да обично заборављам само три ствари: имена, датум и - нисам могао одмах да се сетим шта беше треће... Још горе је што има сећања која не можете да истиснете из главе, а радо бисте хтели да их заборавите.
| |||