Предраг Милојевић

Предраг Милојевић (25.12.1901-12.09.1999) српски новинар, књижевник, преводилац, једна од најважнијих личности српског новинарства уопште.

Предраг Милојевић
Predrag-milojevic.jpg
Предраг Милојевић
Пуно имеПредраг Милојевић
Датум рођења(1901-12-25)25. децембар 1901.
Место рођењаРам код Великог Градишта
 Краљевина Србија
Датум смрти12. септембар 1999.(1999-09-12) (97 год.)
Место смртиБеоград
 Република Србија, Савезна Република Југославија

БиографијаУреди

Рођен је у Београду у породици државног чиновника. Апсолвирао је Филозофском факултету у Београду 1923. године. Почео је да објављује 1921. а у међуратном периоду био је новинар листа "Политика". У редакцију је, по властитим наводима, прешао још у јануару 1923, приближно у време када су се у новинарству опробавали и његови школски другови из истог разреда Треће београдске гимназије – Душан Тимотијевић, Живојин Вукадиновић, Драгутин Димитријевић (Лола), Сима Францен и Милан Бартош. Убрзо је постао сарадник у рубрици „Ситуација", на испомоћи уреднику унутрашње политике Владиславу С. Петковићу у прикупљању вести и писању извештаја. У предњи ред „Политикиних” новинара избио је својом главном рубриком – политичком козеријом у „Београдској недељи” која је била замишљена као сатира неприличних појава у друштвеном и политичком животу. Редакција га је слала на краће специјалне дописничке задатке у Цариград, Пешту, Атину, Рим и Софију, да би 1929. постао дописник из Берлина. Свестан да се налази на изворишту догађаја европске, убрзо и светске историје, исписивао је новинарску повесницу „Политике” ”спајајући репортерски и коментаторски исказ, а већ изградивши самосвојан стил кроз непосредност израза и бистрину језика у посебном маниру преплитања информативних, забавних и наоко побочних, али снажних контемплативних деоница” (С. Г. Богуновић). После чланка у ком је устврдио да Версајски мир за Немачку после Великог рата није никада био друго него изгубљени рат (”Политика”, 27 – 30. 4. 1935), те оцењујући да је права трагикомедија светске политике да се фирер као „баук рата” приказује као анђео мира, ту земљу је морао да напусти после интервенције тамошњег Министарства пропаганде. Редакција га је онда поставила за дописника из Лондона. Када је британско Министарство информисања повело снажну ратну пропаганду, одбио је понуђено место новинара „Би-Би-Сија” на српском језику, не желећи да се приклони једној страни у рату, будући да је Краљевина Југославија у то време још устрајавала на политици неутралности. Вративши се у „Политику”, краће време је радио у рубрици „Међу нама”, али је већ почетком 1940, на предлог редакције влади Краљевине Југославије, постављен за шефа Централног пресбироа Министарског савета 3. групе 1. степена (2. 1. 1940).

Под окупацијом био је новинарски ангажован од 1. до 78. броја листа „Ново време” као главни уредник, али је по одласку Владислава С. Рибникара у Бањички затвор и сумњи да није лојалан тадашњој Влади народног спаса, морао да одступи с тог места, прекинувши сарадњу и као новинар. Онда се сасвим повукао из јавног живота, издржавао се продајући имовину и преводећи с немачког (К. Хамсун, „Робови љубави”, 1943), али је одмах по ослобођењу Београда 1944. позван на састанак прве редакције „Политике”.

Између осталог и због примедбе Вука Драговића да је компромитован својим пређашњим радом у Пресбироу, остао је ван новинарства и без посла премда му је 1945. обновљено чланство у УНС-у. У редакцији је добио место коментатора тек 1. 4. 1950, али је само две године касније избачен из листа на захтев Ј. Броза, по телефонском налогу Милована Ђиласа и одлуци директора Богдана Пешића о отпуштању појединих предратних новинара. „Политици” се вратио 20. 3. 1957. као уредник вести спољнополитичке рубрике. Од 1958. био је такође члан прве редакције „Илустроване Политике", али се током своје професионалне каријере никад није прихватио уредничког посла у „Политици”, нити био учесник у обликовању уређивачке политике листа. Објавио је велики број репортажа, коментара и анализа, па и интервјуе са Черчилом, Хитлером, Мусолинијем... Преводио је Фојербаха ("Суштина религије"), Кафку ("Замак"), Хемингвеја ("Преко реке и у шуму"), Грина ("Бегунац"), Селму Лагерлеф ("Геста Берлинг"), Хамсуна, Џејмса. Добитник је Награде за животно дело Удружења новинара Србије, награде Београда ("Октобарска"), "Политике", Ордена Светог Саве, Ордена Југословенске круне. Тестаментом је оставио велика средства намењена за школовање младих новинара. Милојевић је био први члан Независног удружења новинара Србије, које је основано 1994. године.

ДелаУреди

  • "Из прошлих дана",
  • "О људима и ћудима",
  • "Био сам присутан",
  • "Кажем ја себи - антимемоари",
  • "Све године овог века".

"КАЖЕМ ЈА СЕБИ - антибиографијаУреди

Предраг Милојевић "Право је рекао Гете: "Лакше је почети писати него престати." Почео сам да пишем пре 70 година, а ево...

То је ваљда оно што зову "професионална деформација". Јер ништа друго у животу нисам радио - ни умео. Кад закуцавам ексер у зид чекић не прави разлику између гвожђа и мојих прстију.

Ту негде прочитао сам да је у доба Христовог рођења живот у просеку трајао само 22 године. По томе, живим већ четири живота, али ми се чини да ни овај један нисам довољно доживео.

Нисам у потрази за изгубљеним временом, већ за недостигнутим. Све ми се чини да у реци времена која ме носи, нећу стићи да се домогнем обале. Додуше нисам неки велики пробирач у животу. Само понекад ме ухвати жал за нечим, мада не знам зашто. У таквом расположењу дође ми да пожалим што се неко други није родио уместо мене. Али нисам ни сигуран да би ми тај други био захвалан што сам му уступио своје место у животу. Јер у моме животу било је више анти него про: писано ми је понешто што бих волео да избришем да могу.

Рођен сам као левак, па су ме много мучили да научим да пишем десном руком. А урођено је урођено - пишем удесно, али рука све некако вуче налево. И не само рука. Као новинар навикао сам да нелепо пишем о другима, па се плашим да тако причам и о себи. Писати аутобиографију то је као паковати кофер за пут у вечност. Шта још убацити у препун кофер живота, а шта из њега избацити? Често је писац мемоара или дневника у искушењу да себе прикаже не онаквог какав је, већ за каквог жели да важи код других. Ја, хвала богу, немам то искушење. Нити имам чиме много да се хвалим ни много шта да кријем. Као што је један песник рекао: "Ни од кога бежим нити кога јурим." Све ми је "свјоравно".

Од када сам зашао у године, често ме питају како подносим старост. Изговарам се оном пошалицом Бернарда Шоа кога су у 90. години питали како је са здрављем а он одговорио: "У мојим годинама човек је најбоље или никако." Ја сам, дакле, ту некако између...

Додуше године чине своје. У једној радио-емисији хвалио сам се да ме меморија добро служи и да обично заборављам само три ствари: имена, датум и - нисам могао одмах да се сетим шта беше треће... Још горе је што има сећања која не можете да истиснете из главе, а радо бисте хтели да их заборавите.

Мада ме често хвата сумор, ја нисам песимиста, готов сам да верујем у боље и кад иде све нагоре. Зато радо помињем америчку анегдоту о чистачу прозора који падне са стотог спрата и у паду броји спратове: "...двадесет шест, двадесет седам, двадесет осам..." и мисли: "па кад ми се до сада ништа није десило, неће ваљда ни ова два спрата...!" Наравно да хоће. Такав оптимизам убија. Али ми се ипак чини да ако је нешто неизбежно, боље је бити оптимиста до краја него безнадежан од почетка. И мени су, ето, остала још два-три спрата. Али ја сам оптимиста.

То сам и остао упркос многим околностима које су ме пратиле у животу и дејствовале против тога. Нисам присно везан за место рођења, јер сам такорећи уз пут рођен у једном месту у које никад нисам завирио и које је толико мало да га више нема на мапи; рано сам изгубио родитеље, нарочито мајку; остао сам по несрећи без потомства; имао странкињу за животну сапутницу; дуго живео у туђем свету, па све то ваљда чини да сам лишен дубоких корена који људе везују за родно тле и за најближе. Кад сам расположен, видим себе као светског човека, кад нисам, као белосветског.

Али сам хуманиста. За мене љубити ближњег свог јесте егоизам. Истинско човекољубље је љубити даљњег. Човек се мења, човечанство је увек исто.

Има нешто у човеку што га држи да и у неутешним тренуцима остане човек. Имануел Кант је писао да га две ствари у животу испуњавају дивљењем и страхопоштовањем: "Звездано небо надамном и морални закон у мени." То је тај Кантов категорични императив, који је утолико категоричнији уколико се овек више о њега греши."

Предраг Милојевић

ЛитератураУреди

Predrag Milojević, Antibiografija, Beograd,1997. Prometej

Спољашње везеУреди