Владислав С. Рибникар

Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Владислав Ф. Рибникар.

Владислав Слободана Рибникар (Београд, 15. јун 1900Београд, 1. децембар 1955) био је новинар, учесник Народноослободилачке борбе и директор Политике и ТАНЈУГ-а.

владислав рибникар
Ribnikar Vladislav.jpg
Владислав Рибникар
Датум рођења(1900-06-15)15. јун 1900.
Место рођењаБеоград
 Краљевина Србија
Датум смрти1. децембар 1955.(1955-12-01) (55 год.)
Место смртиБеоград,  НР Србија
 ФНР Југославија
СупругаСтана Ђурић
Јара Рибникар
Професијановинар
Члан КПЈ од1941.
У току НОБ-аДиректор ТАНЈУГ
Одликовања
Орден народног ослобођења
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођен је 15. јуна 1900. године у Београду. Био је син новинара Слободана Рибникара, средњег сина др Фрање Рибникара и млађи брат новинара и оснивача листа Политика Владислава Рибникара, по коме је млађи Владислав и добио име.[1][2]

Школовање је започео у Београду, а за време Првог светског рата, наставио школовање у Француској. Желео је да се бави уметношћу па је у Паризу најпре студирао сликарство, али је по очевој жељи уписао архитектуру. Студирао је на париском универзитету Сорбони, где је дипломирао 1922. године. Након погибије браће Рибникар — Владислава и Дарка, током Првог светског рата, његов отац Слободан је након рата постао директор листа Политика. После очеве смрти, 1924. Владислав је дошао на чело Политике и у току међуратног периода је подигао до најчитанијег листа у Краљевини Југославији, који се од средине 1930-их година се изразитије антифашистички оријентисао.[1][2]

Пропутовао је више европских земаља и писао о њима, а 1927. је отпутовао у Москву, главни град Совјетског Савеза, тада прве социјалистичке земље. Током боравка у Москви ступио је у везу са члановима руководства Комунистичке партије Југославије (КПЈ) који су се налазили у емиграцији. Везу са комунистима одржавао је и касније, а интензивирао је након окупације Југославије, априла 1941. године. Након доласка генералног секретара КПЈ Јосипа Броза Тита из Загреба у Београд, почетком маја 1941, кућа Рибникара у Ботићевој улици на Дедињу постала је илегални центар водећих партијских кадрова и илегалаца. Ту је 4. јула 1941. одржана историјска седница Политбироа ЦК КПЈ на којој је донета одлука о подизању, због чега је ова кућа након рата претворена у спомен-музеј. Половином септембра 1941, преко свог пријатеља попа Драгољуба Милутиновића, свештеника из Ивањице, који је био у четничком покрету Косте Пећанца, набавио је четири четничке легитимације, са којима су Јосип Броз, Александар Ранковић, Иван Милутиновић и Иво Лола Рибар, напустили окупирани Београд и отишли на ослобођену територију западне Србије. У чланство Комунистичке партије Југославије примљен је 1941. године.[1][2]

Након окупације, прихватио је дужност директора „Српског издавачког предузећа”, које је основала Комесарска управа Милана Аћимовића, са циљем покретања и издавања неколико дневних и недељних новина, укључујући и лист Ново време.[3] Због сарадње са комунистима, али и одбијања захтева окупаторских власти да настави издавање листа Политика, био је октобра 1941. ухапшен у затворен у логору на Бањици. Било је планова да и он, заједно са Иваном Рибаром, напусти Београд и пређе на ослобођену територију, али је ово омело његово хапшење. Захваљујући интервенцији, доктора Вајнмана, кога је познавао преко масонских веза, као и гаранција угледних Београђана, био је марта 1942. пуштен из логора уз обавезу да буде у кућном притвору и да се не бави политичким деловањем. Заједно са супругом Јаром, маја 1943, са групом истакнутих партијских радника, напустио је окупирани Београд и преко Саве отишао у Срем, на слободну територију. Из Срема се пребацио у Босну, где се прикључио руководству Народноослободилачког покрета (НОП).[4][5][2]

Новембра 1943. у Јајцу је заједно са Мошом Пијаде био један од оснивача Телеграфске агенције Нове Југославије (ТАНЈУГ) и његов први директор. Крајем истог месеца био је већника на Другом заседању АВНОЈ-а на коме је био забран за члана Председништва АВНОЈ-а и члана Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ), у коме је био потпредседник и повереник за информације. Октобра 1944. дошао је најпре у ослобођени Аранђеловац, а одатле у Београд, где је свега пар дана након ослобођења поново покренуо лист Политика.[5][2]

Након ослобођења Југославије, био је министар просвете у Привременој влади ДФЈ, а од 1946. председник Комитета за културу и уметност. Од 1948. до 1951. био је председник Комитета за кинематографију, члан Президијума Народне скупштине ФНРЈ и Централног одбора Народног фронта Југославије, а од 1953. председник Југословенског црвеног крста. Године 1947. био је делегат ФНРЈ на заседањима Генералне скупштине ОУН-а и УНЕСКО-а, где је једно време био члан Извршног савета. Од ослобођења до смрти био је директор Политике.[5][2]

У првом браку са Станом (1905—1986), рођеном Ђурић, имао је сина академика Слободана и две ћерке — Милицу и Ивану. Након развода, Стана се преудала за Хуга Клајна и са њим родила сина Ивана. Из брака са Јаром Рибникар, рођеном Хајек, са којом се оженио 1936. имао је сина Дарка и ћерку Владиславу.

Умро је у Београду 1. децембра 1955. године. Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима је Орден народног ослобођења, којим је одликован 26. фебруара 1945. године.

По њему је названа Огледна основна школа „Владислав Рибникар”.

РеференцеУреди

  1. ^ а б в Баровић 2016, стр. 37.
  2. ^ а б в г д ђ Просвета 3 1978, стр. 65.
  3. ^ Ђорђевић 2001, стр. 9.
  4. ^ Баровић 2016, стр. 38.
  5. ^ а б в Баровић 2016, стр. 39.

ЛитератураУреди