Иван Клајн (Београд, 31. јануар 1937Београд, 31. март 2021) био је српски академик, универзитетски професор, филолог и колумниста. Важи за једног од највећих ауторитета у пољу српскога језика и ортографије.[1][2] Био је велики поборник за чистоту српскога језика,[3] а све до своје смрти је редовно писао текстове о језичким и правописним проблемима.

Иван Клајн
Ivan-klajn.jpg
Култна фотографија Ивана Клајна испред редакције Нина. Ова фотографија је била испод сваке колумне у овоме недељнику.
Рођење(1937-01-31)31. јануар 1937.
Београд,  Краљевина Југославија
Смрт31. март 2021.(2021-03-31) (84 год.)
Београд,  Република Србија
ПребивалиштеЗемун
Држављанство Србија
Пољелингвистика
ИнституцијаУниверзитет у Београду
АкадемијаСАНУ

ЖивотописУреди

Детињство и младостУреди

Рођен је 31. јануара 1937. године у Београду, као син Јевреја Хуга и српкиње Стане. Родио се тачно преко пута Калемегдана, у Улици Маршала Пилсудског (данас Тадеуша Кошћушка).

Породица Клајн је пореклом из Пољске која се доцније преселила у Срем.[4] Његов деда Самуило је са супругом Софијом имао три кћерке и Ивановог оца Хуга. Само је Хуго од свих Клајнових преживео логор холокауст.[4] „Мој отац, као Јеврејин, за то време се крио код пријатеља, под лажним именом, пустивши бркове и браду. Тако је успео да преживи, док су његова браћа и сестре, у родном Вуковару, сви до једног, заједно с децом, убијени у Јасеновцу.”[1] Иван је Други светски рат провео код свога деде с мајчине стране Михаила Ђурића који је био угледни трговац. Имао је кућу на углу Господар Јевремове и Краља Петра.[1] Немци су му пред сам крај рата у Југославији, у повлачењу, до темеља спалили кућу, али му је породица новинара Душана Тимотијевића уступила њихов стан у Господар Јевремовој у којој је остао до женидбе, када се преселио у кућу своје жене у Земуну:

„Нек се не љуте Земунци, али ни данас се не осећам као Земунац. Понекад кажем да сам припадник дорћолске дијаспоре у Земуну.”[1]

Земун ће — испоставиће се — бити његово место вечнога починка јер није добио место у Алеји заслужних грађана, па је сахрањен на Земунскоме гробљу.[5]

Образовање и професураУреди

Завршио је студије италијанског језика и књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду (1961. године). Као редовни професор на овом факултету предавао је италијански језик и упоредну граматику романских језика. Осим романистике, подручје Клајновог рада је и нормативна граматика и стандардизација савременог српског језика.

Као велики поборник за чистоту српскога језика, био је против бесмислених туђица, односно оних страних речи које имају добру замену и у српскоме језику. Иако данас велики број стручњака у свој говор или текст убацију што више страних „стручних” речи како би испали ученији, Клајн је сматрао то општом неписменошћу. Он је својевремено „своје студенте 'обарао' када би студенти на писменом испиту из страног језика употребили иједну једину страну реч а да за ту реч постоји одговарајућа српска реч. Сматрао је то нашом општом неписменошћу (а не образованошћу). Наравно, када је било немогуће превести страну реч а да она истовремено не звучи рогобатно и да није у духу нашег језика, дозвољавао је употребу страних речи у српском језику.”[3]

Године 2002. се пензионисао, али остао му је жал за професуром:

„Нисам се уморио од наставе, али сам морао да је прекинем по сили закона кад сам навршио шездесет пету. Било ми је криво због тога, јер сам волео наставнички посао, а мислим да су и студенти били задовољни мојим предавањима. У Италији професори универзитета могу да раде до 72. године живота, а и код нас, да сам рецимо политичар, могао бих да гурам док сам жив.”[1]

Новинарски стажУреди

Већ у раној каријери — седамдесетих година 20. столећа — препознаје значај штампаних медија свестан чињенице да се штампа више чита него научне књиге. Писао је за Борбу, Илустровану Политику, Политику и, на крају, до своје смрти за Нин.[6] Последњу колумну написао је за Нин који је изашао 25. марта, шест дана пред његову смрт. Нин од првога априла 2021. г. је освануо без његове сталне рубрике. Теме су му биле језичке недоумице, а бирао је само ону штампу која излази на ћириличкоме писму. Његов стил је био кратак и концизан, али „су његови текстови о најзамршенијим језичким питањима били тако отворени, разговетни, бистри, питки и читки”[2]. „У последњем интервјуу за Нин, на питање одакле црпи толико стрпљења за језичке недоумице, Клајн је изјавио следеће:

'Почео сам да пишем пре скоро четири деценије, у Борби, потом у Илустрованој Политици, па у Политици, а последњих двадесетак година у Нину. Сада могу рећи да пишем по инерцији, као пензионер. Новинарски стаж ми је дужи од лингвистичког: кад сам дипломирао на Филолошком факултету, рекли су да рачунају на мене као асистента, али сам две године чекао да се отвори „буџетско место“, па сам се запослио у Илустрованој као новинар преводилац, и после сам још годинама хонорарно радио у истом листу. Кад једном стекнете навику да сваке недеље предате текст уреднику, она се тешко губи.'“[7]

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2000, а за редовног 2003. године.

Био је ожењен Александром, професорком италијанскога језика. За собом је оставио сина.

ЧланстваУреди

Био је члан Савета Вукове задужбине и Одбора за стандардизацију српског језика као и председник Комисије за односе са јавношћу и решавање неодложних питања. Такође је био сарадник Матице српске.

СмртУреди

Клајну се последњих година од старости опште здравствено стање погоршало, међутим то га није спречило да редовно пише колумне за Нин. У марту 2021. г. му је дијагностикован ковид 19. Преминуо је последњега дана марта исте године у Земунској болници.[6] Иако се претпостављало да ће Клајн бити сахрањен у Алеји заслужних грађана, ипак није добио тамо место те је сахрањен на Земунскоме гробљу 5. априла.[5]

РеакцијеУреди

Министар просвете и науке Бранко Ружић окарактерисао је Клајнову смрт као „велики губитак за читаво друштво”.[8] У телеграму саучешћа истакао да је Клајн „визионарским ставом и спремношћу, у једној од најзначајнијих сфера нашег живота, промовисао је вредности на којима су стасавале генерације, а његов рад свакако ће остати наук за будућност.”[8]

Академик Матија Бећковић је у опроштајној изјави рекао да никада није срео затворенијег човека, краће речи, чији су текстови о најзамршенијим језичким питањима били тако отворени, разговетни, бистри, питки и читки.[2]

Данко Шипка, српски лингвиста који ради у САД, у тексту за Политику оценио је да Клајново „целокупно деловање било одмерено у сваком позитивном смислу те речи”.[2] Шипка је дао занимљиво поређење онзачивши Ивана Клајна као „'Политикиног забавника' за старије омладинце”.[2] „Као што је 'Политикин забавник' наш а у живој комуникацији са светом, такво је било и деловање Ивана Клајна. И Управо то његово деловање значило је бројним нашијенцима у расејању — достојанство без изолације.”[2]

Спортски новинар Саша Озмо опростио се од Клајна на твитеру речима: „Кажу да је језик један од одредница идентитета нације. То је тачно, а овај човек је био један од највећих патриота. Велики Иван Клајн.”[9]

На смрт академика Клајна реаговали су и Рада Стијовић, Ранко Бугарски, Миро Вуксановић и остале угледне јавне личности из света науке и културе.[2]

БиблиографијаУреди

Клајнова најзначајнија дела су: Утицаји енглеског језика у италијанском (Београд, 1971; италијанско издање: Influssi inglesi nella lingua italiana — Фиренца, 1972), Творба речи у савременом српском језику (I—II; Београд, 20022003), Италијанско-српски речник (прво издање: Београд, 1996; пето издање: Београд, 2011). Речник језичких недоумица најчешће је штампана књига коју потписује Клајн (прво издање: Како се каже: речник језичких недоумица — Београд, 1981).

Од првог броја је главни уредник лингвистичког часописа Језик данас, који издаје Матица српска. Објавио је већи број радова у лингвистичким часописима, те 18 књига (испод су дате неке):

  • Утицаји енглеског језика у италијанском (Београд, 1971)
  • Историјска граматика шпанског језика (Београд, 1977)
  • Разговори о језику (Београд, 1978)
  • Језик око нас (Београд, 1980)
  • Речник језичких недоумица (прво издање: Како се каже: речник језичких недоумица; Београд, 1981)
  • О функцији и природи заменица (Београд, 1985)
  • Писци и писмењаци (Нови Сад, 1994)
  • Испеци па реци (Нови Сад, 1998)
  • Италијанско-српски речник (досад пет издања; последње: Београд, 2011)
  • Речник нових речи (Нови Сад, 1992)
  • Лингвистичке студије (Београд, 2000)
  • Странпутице смисла (Београд, 2000)
  • Творба речи у савременом српском језику — први део (Београд, 2002)
  • Творба речи у савременом српском језику – други део (Београд, 2003)

Са Павлом Ивићем, Митром Пешиканом и Браниславом Брборићем написао је Језички приручник у издању Радио-телевизије Београд (1991. године). У зборнику Српски језик на крају века (1996) написао је одељак о лексици. Његов Речник језичких недоумица има шест издања до дан-данас. За Италијанско-српски речник (друго издање; 2000) добио је награду Владе Републике Италије.

ПреводилаштвоУреди

Превео је више књига с италијанског и енглеског језика на српски. Његов превод комедије Ђордана Бруна Свећар изводио се у Атељеу 212 у Београду. Био је један од приређивача српског издања Кембричке енциклопедије језика (Београд, 1995) Дејвида Кристала и један од преводилаца (уз Бориса Хлебеца) српског издања Енциклопедијског речника модерне лингвистике (Београд, 1988) истог аутора.

ЕнигматикаУреди

У загребачком Вјесниковом квизу (и његовим посебним издањима) објавио је неколико чланака енигматске тематике, као и неколико загонетки (нпр. палиндромне реченице) и језичких задатака. Део његових енигматских доприноса поменут је у књизи Комбинаторика у играма речи Алојза Буљана (Матица хрватска — огранак Новска; Новска, 2003).

ИзвориУреди

  1. ^ а б в г д „Дорћолац на привременом раду у Земуну”. Politika Online. Приступљено 2021-04-02. 
  2. ^ а б в г д ђ е Шипка, Данко (2. 4. 2021). „Морална усправност и одмереност у свему”. Политика. 
  3. ^ а б opismeni.se (2015-12-20). „Употреба страних речи у српском језику: када и зашто”. Описмени се (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-02. 
  4. ^ а б „Порекло Ивана Клајнa - Порекло”. www.poreklo.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-04-02. 
  5. ^ а б „Sahrane i kremacije u Beogradu, 5. april 2021.”. Dan u Beogradu (на језику: српски). 2021-04-03. Приступљено 2021-04-07. 
  6. ^ а б Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Преминуо Иван Клајн”. www.rts.rs. Приступљено 2021-03-31. 
  7. ^ „Facebook”. www.facebook.com. Приступљено 2021-04-02. 
  8. ^ а б Beta, Piše:. „Ružić: Odlazak Ivana Klajna veliki gubitak za društvo - Kultura - Dnevni list Danas”. www.danas.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-04-02. 
  9. ^ Озмо, Саша (31. 3. 2021). „Kažu da je jezik jedan od odrednica identiteta nacije. To je tačno, a ovaj čovek je bio jedan od najvećih patriota. Veliki Ivan Klajn.”. Twitter (на језику: српски). Приступљено 2021-04-02. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди