Александар II Николајевич — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м →Политички ангажман: Мање измене у реченичној конструкцији и исправка словних грешака. |
Додат наслов о руској политици на Далеком истоку са референцама. |
||
Ред 204:
Руско-француско зближавање утицало је и на евакуацију аустријске и турске војске из Дунавских кнежевина 1857. године, што је омогућило обнову њихове самоуправе и прелазак на процес њиховог уједињења, које је уживало посебне симпатије Наполеона III. Радост француског владара изазвала је и руска подршка француској позицији по питању смиривања ситуације у Сирији и Либану 1860. године. Сукоб Друза и Маронита довео је до великог масакра и оружане интервенције Француске у лето те године. Под претњом силе, турске власти су започеле са широким репресијама против криваца- 111 војника је стрељано, 56 цивила обешено, а губернатор Дамаска је кажњен. Масакр је заустављен, а спроведене су и реформе локалне самоуправе на тим територијама.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=65}}</ref>
== Руска политика на Далеком истоку ==
За време Александра II постигнути су значајни дипломатски успеси на Далеком истоку. 1839. године Велика Британија се упустила у Опијумски рат против Кине, који се завршио потписивањем споразума у Нанкингу 29. августа 1842. године. Овим споразумом, Кина је пристала да уступи Британији Хонгконг, обавезала се да плаћа велику контрибуцију, као и да отвори 5 лука за британске трговце- Сјамин (Амој), Фучжу, Нинбо, Шангај и Гуанџоу (Кантон). До тада затворена, Поднебесна империја отворила се за британску трговину, а тиме и за британски опијум.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=226}}</ref> Споразум у Нанкингу био је веома тежак за Кину, која је у том тренутку проживљавала озбиљну унутрашњу кризу, коју је масован продор странаца у земљу још више ојачао. Услед тога, кинеске власти су покушавале да, ако не укину, онда макар саботирају споразум из Нанкинга. 1856. године у јужном делу Кине дошло је до убиства француских мисионара. Користећи одбијање власти да започну истрагу, Велика Британија је у октобру 1856. године Кини објавила Други опијумски рат. 1857. године у рат је, на страни Британије, ушла и Француска.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=226}}</ref>
Русија је, такође, активирала своја дејства на Далеком истоку, користећи се, пре свега, мирним средствима. Поседи Кине и Русије у овом делу света нису били разграничени, што је стварало опасност заузимања Сахалина или Приморја од стране треће државе. Генерал-губернатор Источног Сибира Муравјев је још у пролеће 1853. године поднео извештај Николају II, у коме му је предлагао да препусти решење питања о разграничењу локалним властима. Цар је почетком 1854. године прихватио Муравјевљев предлог, уз напомену да не дође до рата. У периоду 1854-1856. године Муравјев је организовао размештање војске по Амуру у циљу појачања руског гарнизона у доњем току те реке и на приобаљу Охотског мора. Дејства на Амуру значајно су појачала руску позицију у региону и, по завршетку ратних дејстава на Далеком истоку, Муравјев је, септембра 1855. године, започео преговоре са кинеским властима. Генерал-губернатор је на почетку преговора полазио од тога да границе између две државе треба добрим делом да се протеже дуж Амура, са чиме се кинеска влада никако није желела да прихвати.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=226-227}}</ref>
Осим тога, током Кримског рата, Русија је послала мисију у Јапан на челу са вице-адмиралом грофом Путјатином. Исход ове мисије било је потписивање споразума у Симоду 7. фебруара 1855. године. Овај договор представљао је први руско-јапански трговински споразум. Русија је добила режим највеће повлашћености у трговини са Јапаном. Међу двема земљама, успостављен је трајни мир и искрено пријатељство, њихови поданици уживали су заштиту власти, а граница међу њима пролазила је између острва Итуруп и Уруп, при чему је прво острво припало Русији. Острво Сахалин је проглашен заједничким поседом обе државе, а Јапан је отворио низ својих лука за руске трговце. 19. августа 1858. године дошло је до потписивања споразума споразума у Једу (данас Токио), који је потврдио одредбе споразума у Симоду и повећао број јапанских лука отворених за руске држављане, који су добили права куповине и изнајмљивања зграда и земље на договореном простору. Уведена је ниска царинска тарифа од 5% на основне производе, које је Русија извозила у Јапан- дрво, камени угаљ, метали, оружје, парне машине и слично. Високе царине уведене су искључиво на алкохолна пића и износиле су 35%. Ово су били за Русију веома угодни услови, с обзиром да је у то време роба увожена из Британије и Француске опорезивана 20-35%. Јапански држављани су, такође, добили право слободне трговине у Русији. Овај равноправан трговински договор између једне европске и једне азијске земље, потписан је у јеку Другог опијумског рата.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=227}}</ref>
Војна дејства су се у почетку одвијала на југу Кине, у областима Хонгконга, Кантона и Шангаја. Међутим, 1858. године проширила су се и на север. 20. маја 1858. године Британија и Француска су заузеле тврђаву Дагу, која је покривала прилазе морском улазу у кинеску престоницу- Тјанцин. 26. маја савезници су десантом заузели и овај град, а следећег дана је дошло до потписивања Тјанцинског споразума између Кине, Британије и Француске. Кина је поново морала да плаћа контрибуције и прошири број лука отворених за трговину са странцима. Русија је била категорички против трговине опијумом и одбила је да се придружи захтевима Британије и Француске, дајући предност двостраном руско-кинеском споразуму.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=228}}</ref>
Војни порази и подршка Русије за време Другог опијумског рата и Тјанцинских преговора, на којима је посредовао руски адмирал Путјатин, утицали су на промену кинеске позиције у вези са питањем разграничења са Русијом. 16. маја 1858. године у Ајгуну, на десној обали Амура, дошло је до потписивања руско-кинеског споразума о разграничењу. Граница међу двема државама ишла је по реци Амур, све до Усурија. Питање усуријског краја остало је отворено, те је он проглашен заједничким поседом Русије и Кине. Реке Амур, Усури и Сунгари отворене су само за руске и кинеске бродове. 1. јуна 1858. године адмирал Путјатин је потписао Тјанцински споразум о пријатељству и трговини, којим су Русији дата права не само на копнену, већ и на поморску трговину у Кини.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=228}}</ref>
4. јула 1858. године Тјанцински споразум је потврдио и кинески император. Међутим, јула 1859. године француском и британском посланику није било дозвољено да уђу у Пекинг и дошло је до обнове војних дејстава. Око 20 000 британских и француских војника је уз подршку флоте заузело низ острва, Лаондунско полуострво, луке Чифу и Дагу, а 23. августа 1860. године- Тјанцин. Савезничка војска се приближила Пекингу, а император Сјанфен је заједно са двором 21. септембра напустио престоницу. 6. октобра је заузета приградска резиденција императора- дворац Јуан-мин-јуан, који је касније спаљен као одговор на убиство парламентараца. Након тога, савезници су ушли у Пекинг.
Без обзира на успехе, положај савезника је био далеко од сјајног. За даљи продор у дубину Кине нису имали снаге, нити су желели да то учине. У таквој ситуацији, кинеске власти предложиле су руском посланику, генералу грофу Игњатијеву да буде посредник у преговорима. Игњатијев је успео да ублажи савезничке услове, те је 24. и 25. октобра дошло до потписивања конвенције у Пекингу, којом су потврђене одредбе Тјанцинског споразума. 2. децембра 1860. године, Игњатијев је потписао Пекиншки споразум, којим су Русији уступљене територије од Усурија до Јапанског мора и границе са Корејом.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=228-229}}</ref>
== Руско-француски савез и његове последице на Балкану ==
Након смрти султана Абдул Меџида 1861. године, на османски престо дошао је његов брат Абдул Азис, који је водио политику жестоког кушења антиосманских покрета у Сирији, Босни, Херцеговини, Србији и Црној Гори. У Босни и Херцеговини је почетком лета 1861. године поново дошло до устанка. Из тих разлога, у тим областима је дошло до концентрације турске војске од 14 000 људи, под командом Омер-паше Латаса, који је отпочео масовну офанзиву против устаника. Истовремено, Турци су извршили блокаду Црне Горе, која је указивала подршку устаницима.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=93-94}}</ref>
| |||