Александар II Николајевич — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м →Руско-француски савез 1859. године и крај рата на Кавказу: Мања измена у наслову. |
Додат наслов о устанку у Пољској 1863-1864. године и поднаслов о ситуацији у Пољском царству пре устанка са референцама. |
||
Ред 247:
Аустријски посланик у Француској, барон Јозеф Гјубнер, чинио је све у својој моћи да спречи уједињење двеју кнежевина. Последња линија одбране противника уједињења била је јединствена застава, на усвајању које је инсистирао Наполеон III. Гјубнер је на почетку подсећао Наполеона III на помоћ коју је Аустрија указала савезницима за време Кримског рата, а затим запретио напуштањем конференције. На крају, конференција је усвојила аустријско гледиште, али њен успех није био дугог века. У јануару 1859. године дошло је до избора владара у Дунавским кнежевинама. На оба престола изабран је пуковник Александар Куза, што је представљало кршење одредби споразума из 1856. године и тачки 3 и 13 конвенције из 1858. године. На крају, султан је издао ферман којим је признао резултате избора. Александар Куза је отишао у Цариград на поклоњење султану, али је на свим пријемима, укључујући и аудијенцију код султана, демонстративно носио капу, а не фес, што је могло да доведе до неповољних последица по њега. Међутим, кнеза је спасла околност што је након Кримског рата утицај Француске у Османском царству стално растао. Услед тога, правећи изузетак, Порта је 23. децембра 1861. године Александру Кузи дала двоструку племићку титулу. 5. фебруара 1862. године дошло је до проглашења уједињења Влашке и Молдавије у кнежевину Румунију, која је наставила да буде турски вазал, уз обавезу да султану исплаћује годишњи данак у износу од око 900 000 румунских леја.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914. Внешняя политика императоров. Том 3|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Кучково поле|year=2018|isbn=978-5-9950-0905-4|location=Москва|pages=95-96}}</ref>
== Устанак у Пољској 1863-1864. године и његове последице ==
=== Ситуација у Пољском царству ===
Односи Русије и Француске драстично су се погоршали у време Пољског устанка 1863-1864. године. 20. јануара 1856. године преминуо је фелдмаршал Паскевич, који је 25 година чврсто држао власт у Пољској. 10. маја исте године у Варшаву је дошао Александар II. Након низа свечаности и балова у варшавској скупштини града током којих је дошло до демонстрација лојалности цару, 15. маја Александар II је пред представницима пољског племства одржао говор, који је садржао низ противречности. Изјавивши да ће наставити политику свога оца, Александар II је одмах објавио амнестију учесницима устанка 1830-1831. године и дозволио свим емигрантима да се врате у Русију. Осим тога, свим повратницима, након 3 године беспрекорног понашања, дозвољено је ступање у државну службу.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=238-239}}</ref>
У стварности, оваква руска политика према Пољској, од 1858. године представљала је читав низ уступака, који су de facto довели до повратка низа одредби устава из 1815. године, што је резултирало драстичним погоршањем ситуације у тој области. Водеће силе које су спремале устанка биле су католичко свештенство и шљахта и углавном су се оријентисали на Француску, у којој се налазио центар пољске политичке емиграције на челу са Владиславом Чарториским, сина Адама Чарториског. 1862. године у Северној Италији радила је пољска војна школа, у којој је обуку стекло око 400 инструктора, који су учествовали у војним дејствима против руске војске. Северна Италија је у то време била расадник револуционарних покрета, а Гарибалдијев поход на Напуљску краљевину, који је трајао од маја до септембра 1860. године и који је довео до свргавања тамошњих Бурбона и припајања Сицилије и Напуља Краљевини Сардинији имао је врло јак одјек у Варшави. Уједињење Италије је, ван сваке сумње, надахнуло пољске револуционаре. С тога није случајно што је значајан део будућих активних учесника Гарибалдијевог похода (како Пољака, тако и Италијана и Француза), касније учествовао и у пољском устанку.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=239}}</ref>
10. јула 1860. године у Варшави су почеле прве демонстрације. Малобројна полиција (свега 540 људи) није могла да се избори са таквим стањем у граду чије је становништво бројало преко 200 000 људи. Генерал Михаил Горчаков, који је дошао на место Пашкевича, у почетку је полицију појачавао војском, а након сукоба са демонстрантима ишао је на уступке. Немалу улогу играло је и јавно мњење руске престонице, које је у потпуности симпатисало дејства Пољака, сматравши да су уступци неопходан услов превазилажења догађаја из прошлости. Са друге стране, по речима Ото фон Бизмарка, пољско племство и свештенство нису веровали у успех политике братимљења, видевши у њој пре свега тактички корак. Такође, пољска партија је имала јаку подршку и на царском двору, пре свега у лицу царевог брата, великог кнеза Константина Николајевича, као и уског круга рођака и познаника пољске аристократије.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=239-240}}</ref>
Од 1861. године у Петербургу почињу да се појављују прве револуционарне прокламације, а 1862. постао је очигледан и раст револуционарног покрета у Русији, који је са симпатијама посматрао активности пољских револуционара. У лето исте године долази до таласа масовних пожара у Петрограду и градовима Поволжја, а који су имали назнаке намерног изазивања. Полиција није могла да докаже кривицу пољског и руског револуционарног покрета, али је, у сваком случају, сумња пала на њих. Последица тога било је какво такво захлађење дела руског друштва према пољском покрету и несигурност власти, које су се колебале између пооштравања политике према Пољацима и политике уступака.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=240}}</ref>
17. маја 1861. године умро је генерал Горчаков, а за вршиоца дужности намесника именован је војни министар генерал гроф Сухозанет, који је од самог почетка своје именовање сматрао привременим. Сухозанета је ускоро заменио генерал гроф Ламберт, а 1862. године за намесника је именован велики кнез Константин Николајевич, који је у почетку планирао да настави смиривање Пољске путем уступака и успостављањем сарадње с локалним племством. Најближи сарадник великог кнеза био је потпредседник Државног савета Пољског царства, гроф Велепољски, представник угледне пољске племићке породице. Велепољски је предлагао читав низ либералних реформи, чија је суштина била повратак основних норми устава Пољског царства из 1815. године, са циљем да на крају дође до његовог пуног повратка. Услед чињенице да је ситуација у Пољској 1862. године била већ изузетно опасна, на предлог Велепољског, одлучено је да се спроведе регрутација нових војника.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=240-241}}</ref>
Регрутација у Пољском царству је до 1856. године спровођена на основу закона од 5. октобра 1816. године, који је дозвољавао значајна умекшавања када је у питању локално становништво. 3. марта 1859. године, прокламован је нови закон, који је строго одредио могућност ослобађања од службе. Уколико би количина лица која су потпадала под регрутацију била већа од потреба војске, регрути су се бирали путем жреба. Нови закон није спроведен у пракси све до 1863. године зато што након Кримског рата регрутација није спровођена ни у једном делу Руске империје, па самим тим ни у Пољском царству. Осим тога, 1861. године, због петиције намесника пољским губернијама је отписана обавеза да у војску пошаљу 62 700 људи.<ref>{{Cite book|title=История внешней политики Российской империи. 1801-1914.|last=Айрапетов|first=Олег|publisher=Европа|year=2006|isbn=5-9739-0064-9|location=Москва|pages=241}}</ref>
== Политички ангажман ==
| |||