Александар II Николајевич — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
→Велике реформе Александра II: Додат поднаслов о стабилизацији финансијског система. |
|||
Ред 413:
У јануару 1862. године Валуев је објавио званично саопштење о томе да се припремају реформе суда, земске и градске полиције, народног образовања, државног и удеоног села. Важну улогу у припреми даљих реформи играла су именовања на значајне положаје представника либералне бирократије- министар војни постао је Д.А. Миљутин, министар финансија М.Х. Рејтерн, министар правде Д.Н. Замјатин, а министар народног образовања А.В. Головнин. Они и њихови сарадници имали су задатак да приступе практичној разради наведених реформи. Контролу над припремом реформи цар је оставио за себе.<ref>{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=603-604}}</ref>
=== Стабилизација финансијског система ===
Важан доказ решености владе да настави са реформском делатношћу било је објављивање у јануару 1862. године списка прихода и расхода Руске империје, што је до тада представљало државну тајну. Ова објава је доживљена као празник транспарентности у државним пословима, чији је циљ био поновно успостављање поверења између страних финансијских кругова и руске владе, нарушено Кримским ратом и гласинама о астрономским размерама руског државног дуга. Пад вредности рубље, одбијање европских новчаних тржишта да дају зајмове руској влади, трошкови спровођења реформе села чинили су финансијске промене неопходним.<ref>{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=604}}</ref>
1860. године основана је Државна банка, која је заменила пређашње банкарске установе- Државну зајмодавну и Државну пословну банку. Задатак Државне банке био је централизовање кредитно-новчане политике. Делатност банке требало је да допринесе оживљавању привреде, трговине и пољопривредних газдинстава. Међутим, велике сметње овом подухвату представљао је недосатак средстава за кредитирање. Први управник Државне банке постао је дворски банкар А.Л. Штиглиц, кога је након шест година заменио Е.И. Лемански, представник либералне бирократије. 1862. године Штиглиц је успешно завршио преговоре у Паризу и Лондону о зајмовима, међутим, велики пожари у Петербургу у лето исте године, повезани са антивладином делатношћу нихилиста, као и устанак у Пољској из јануара 1863. године, учинили су добијање зајма при повољним условима немогућим. Кључна финансијска мера требало је да буде новчана реформа, одобрена у пролеће 1862. године. Она је подразумевала увођење слободне размене папирног новца за златне и сребрне монете. Одбијање давања кредита од стране Велике Британије и Француске довео је до прекида започете замене папирног новца. Идеји новчане реформе влада се вратила тек крајем XIX века.<ref>{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=604-605}}</ref>
Велику улогу у стабилизацији руског финансијског система имао је В.А. Татаринов, који је од 1863. године заузимао положај државног контролора. Он је реформисао Државну контролу- самосталну установу, која је надгледала законитост пристизања прихода, а водила је рачуна и о расходима свих државних институција. Државна контрола је добила право изненадних ревизија у практично свим државним установама, са изузетком Министарства двора. Татаринов је инсистирао на транспарентности буџета, а успео је и да изврши „хармонизацију касе“, што је подразумевало спровођење свих државних уплата и прихода кроз једну структуру- Министарство финансија. Министарства су изгубила право пребацивања средстава из једне тачке расхода у другу, као и право да скривају изворе прихода.<ref>{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=605}}</ref>
Учињен је и покушај усавршавања пореског система. Влада се није одлучила на претпостављено укидање опорезивања по броју душа унутар домаћинства, као ни на пребацивање дела пореског терета на племство. Одређену пометњу у систем финансијских пристизања, уносиле су уплате на име откупа. У условима осиромашења села и привредног застоја повећање директних пореза било је бесмислено и опасно.<ref>{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=605}}</ref>
Ради унапређења убирања посредних пореза извршено је укидање система откупа. Посебно незадовољство становништва изазивали су откупи вина, који су омогућили повећање профита трговаца који су производили и продавали вотку ниског квалитета. Током 1858-1859. године у земљи је дошло до стихијског настанка ''Покрета трезних''. Сељаци у више од 30 губернија европске Русије су на сеоским већима одлучили да не пију вино и уништавали фабрике за производњу алкохолних пића. ''Покрет трезних'' је представљао вентил за друштвену напетост и показао је постојање одређених елемената свести сељачке средине, у којој је одрицање од пијанства сматрано неопходним условом бољег живота. Влада је била уплашена замајцем овог покрета, употребивши у циљу његовог смиривања војску, уз истовремено смањивање цене алкохолних пића и ограничавање злоупотреба трговаца. Од 1863. године уместо система откупа уведен је систем акзица, што је значило слободну продају вина уз услов исплате акцизног пореза, који су сакупљале специјално створене државне акцизне установе.<ref>{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=605-606}}</ref>
=== Реформа цензуре ===
Реформа цензуре спроведена је 1865. године. Стари систем, по коме се захтевало превентивно прегледање сваког штампаног издања, представљао је препреку за нормалну делатност штампе, оријентисану на стицање профита, чинивши немогућим издавање дневних новина, које су објављивале свеже новости усмерене на масовну читалачку публику. Разрадом реформе цензуре бавила се комисија Д.А. Оболенског, која је у потпуности одбијала предлоге друштвених делатника, засноване на захтевању слободе говора. Влада није одлучила да укине превентивну цензуру, већ је увела, у прво време само за престоничку штампу, казнену цензуру. Ово је практично значило да су периодична издања могла да излазе без претходне цензуре, али су, у случају да је у њиховим чланцима било неприличног материјала, уредник и издавач били подвргавани новчаним и административним казнама. У одређеним случајевима, периодично издање је могло или да буде забрањено или да се његово излажење привремено обустави. Казнена цензура отворила је могућност динамичног развоја штампе, али је, истовремено, осуђивала њихове сараднике на строгу самоцензуру.<ref>{{Cite book|title=История России XVIII - XIX веков|last=под ред. Л.В.Милова|publisher=Эксмо|year=2006|isbn=5-699-19165-8|location=Москва|pages=614-615}}</ref>
| |||