Жак-Луј Давид — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 34:
У Италији је било много утицаја, укључујући оне мрачне болоњске школе из 17. века, спокојно класичног [[Никола Пусен|Николе Пусена]] и драматично [[реализам|реалистичног]] [[Каравађо|Каравађа]]. Давид је упио сва три утицаја, са очигледном склоношћу према јаком [[кјароскуро|кјароскору]], присутном код следбеника Каравађа. Чинило се да је неко време био решен да испуни заклетву коју је себи дао напуштајући Француску: „Уметност антике ме неће завести, јер јој недостаје живости’’. Али, заинтересовао се за [[неокласицизам|неокласичне]] доктрине које су у [[Рим]]у развили, између осталих, немачки сликар [[Антон Рафаел Менгс]] и историчар уметности [[Јохан Јоахим Винкелман]]. У друштву Катрмера д Кансија, младог француског [[вајарство|вајара]] који је снажно заговарао повратак на антику, посетио је рушевине [[Херкуланеум]]а, дорске храмове у [[Паезтум]]у и [[Помпеја|Помпејске]] збирке у [[Напуљ]]у. Испред античких ваза и стубова осећао се, рекао је касније, као да је управо „оперисан од очне мрене”.
=== Успон до славе: 1780–94 ===
Вративши се у [[Париз]] [[1780]]. године, завршио је и успешно изложио слику ''Велизари проси милостињу'', у којој је комбиновао племенито сентименталан приступ антици са сликовном техником која подсећа на Пусена. Године 1782. се оженио надахнутом Маргаритом Пекул, чији је отац био богати грађевински предузимач и надзорник радова на [[Лувр]]у – што је било значајан положај. Од тог момента Давид је убрзано напредовао.
Патос и сликарска вештина ''Андромаха оплакује Хектора'' му је омогућила да постане члан Краљевске академије [[1784]]. године. Исте године, овога пута у пратњи супруге и помоћника, враћа се у Рим са задатком да доврши слику за коју се чини да је првобитно инспирисана паришком представом Хорација под вођством Пјера Корнеја. Резултат, који на крају није заснован на било ком инциденту у представи, била је ''Заклетва Хорација''. Тема је свечани тренутак, набијен [[стоицизам|стоицизмом]] и простом храброшћу, односно моменат када се тројица браће Хорација суочавају са својим оцем и нуде своје животе како би осигурали победу Рима у рату са Албом; сликовни третман – чврсте контуре облика, огољени кубични простор, трезвена боја, композиција налик фризу и јасно медитеранско осветљење – подједнако је строго нерококовски као и сама тема. Изложена прво у Давидовом атељеу у Риму, а затим, након повратка у Француску, у званичном паришком салону [[1785]]. године, слика је створила сензацију; сматрана је манифестом уметничког препорода (термин [[неокласицизам]] још није био у употреби) који би излечио Европу од дуготрајне зависности од финих еротских облина и тема будоара. На крају је дело постало симбол – иако то готово сигурно није била првобитна намера – за окончање корупције декадентне аристократије и својеврстан манифест за повратак строгом, [[патриотизам|патриотском]] [[морал]]у који се приписује републиканском Риму.
Давид је тако постао херој францсуке културе; чак су га у неким деловима називали и месијом. Своју славу је увећао 1787. године, морално уздижућом сликом ''[[Сократова смрт|Сократову смрт]]'', Године 1788. слика мање моралистичну, али археолошки занимљиву слику ''Парис и Хелена'', а 1789. још једну лекцију самопожртвовања, ''Ликтори Бруту доносе тела његових синова''. На слици је приказан римски вођа и конзул, оснивач римске републике, како прима мртва тела својих синова, које је сам осудио на смрт јер су хтели да врате [[монархија|монархију]] у Рим. Док је ''Брут'' био на видику, започела је ''Француска револуција'', а ова слика патриотског римског конзула који је осудио своје издајничке синове на смрт имала је неочекивани политички значај. Такође је, вероватно захваљујући тачној реконструкцији детаља свакодневног римског живота, имао ефекат који је можда био једнако неочекиван, јер је с њим Давид започео дуг и опсежан утицај на тадашњу француску [[мода|моду]]. Савремени француски домови су почели да имитирају његов римски намештај; мушкарци су се шишали у римском стилу; а жене су усвојиле хаљине и фризуру Брутових кћери. Касније је ултрамодерна усвојила чак и лепршаву хаљину Сабине, кроз чији су деколте извирале њене груди.
У првим годинама [[Француска револуција|француске револуције]], Давид је био члан екстремистичке јакобинске групе коју је водио Робеспјер, и постао је енергичан пример политички ангажованог уметника. Изабран је на Националном сабору 1792. године, тачно на време да би могао да гласа за погубљење [[Луј XVI|Луја XVI]]. До [[1793]]. године, као члан уметничке комисије, он је практично био уметнички диктатор Француске и добио је надимак „Робеспјерова четкица’’. На Конвенцији је држао моралне и естетске говоре:
:''Уметник мора бити филозоф. [[Сократ]], вешт вајар, [[Жан Жак Русо|Жан-Жак (Русо)]], добар музичар, а бесмртни [[Никола Пусен|Пусен]], који је на платну оставио узвишене лекције филозофије, толики су докази да уметнички геније не би требао имати другог водича сем бакље разума.''
Наводно вођен бакљом разума, а можда и горким сећањима на своје многе неуспешне покушаје да освоји „римску награду”, успео је да укине Краљевску академију, а са њом и велики део система старог режима за обучавање и покровитељство будућих уметника. Академију је накратко заменило тело под именом „Комуна уметности”, затим група под називом „Популарно и републиканско друштво уметности”, и на крају, коначно, [[1795]]. године, и након што је Давиду одузета власт, долази почетак једног новог система – комбинација Француског иниститута и Школе лепих уметности – који ће доминирати француским уметничким животом током већег дела [[19. век]]а.
Током ових година своје диктатуре, Давид је често био заузет револуционарном пропагандом. Издавао је пригодне медаље, постављао обелиске у провинцијама и приређивао националне фестивале и грандиозне сахране које је нова влада приређивала својим мученицима. Неки од његових сликарских пројеката у то време никада нису у потпуности изведени: један од њих је недовршени ''Жозеф Бара'', посвета дечаку бубњару ког су убиле краљеве присталице, а други је скицирана ''Заклетва са тениског терена'', која је у знак сећања на тренутак [[1789]]. године када се „Трећи сталеж” (обичан народ) заклео да се неће распустити док се не донесе и усвоји нови устав. ''Смрт Лпелитјеа де Сен-Фаржо'', насликана у славу убијеног посланика и коју је Давид сматрао једном од својих најбољих слика, на крају је уништена. Резултат свега овога је да је уметничка јакобинска инспирација представљена углавном ''Смрћу Марата'', насликаном 1793. године убрзо након што је вођу револуције убио Шарлот Корде. Ова „пијета француске револуције’’, како су је назвали, генерално се сматра Давидовим ремек-делом и примером како је, под притиском истинских емоција, неокласицизам могао да се претвори у трагични [[реализам]].
== Референце ==
| |||