Жак-Луј Давид — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 44:
[[Датотека:David Brutus.jpg|мини|''[[Ликтори Бруту доносе тела његових синова]]'', [[уљано сликарство|уље на платну]], 323 × 422 цм, 1789, [[Лувр]].]]
Давид је тако постао херој францсуке културе; чак су га у неким деловима називали и месијом. Своју славу је увећао 1787. године, морално уздижућом сликом ''[[Сократова смрт|Сократову смрт]]'', Године 1788. слика мање моралистичну, али археолошки занимљиву слику ''Парис и Хелена'', а 1789. још једну лекцију самопожртвовања, ''[[Ликтори Бруту доносе тела његових синова]]''. На слици је приказан римски вођа и конзул, оснивач римске републике, како прима мртва тела својих синова, које је сам осудио на смрт јер су хтели да врате [[монархија|монархију]] у Рим. Док је ''Брут'' био на видику, започела је ''Француска револуција'', а ова слика патриотског римског конзула који је осудио своје издајничке синове на смрт имала је неочекивани политички значај. Такође је, вероватно захваљујући тачној реконструкцији детаља
У првим годинама [[Француска револуција|француске револуције]], Давид је био члан екстремистичке јакобинске групе коју је водио Робеспјер, и постао је енергичан пример политички ангажованог уметника. Изабран је на Националном сабору 1792. године, тачно на време да би могао да гласа за погубљење [[Луј XVI|Луја XVI]]. До [[1793]]. године, као члан уметничке комисије, он је практично био уметнички диктатор Француске и добио је надимак „Робеспјерова четкица’’. На Конвенцији је држао моралне и естетске говоре:
|