Сенф — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 1:
[[Датотека:Senf-Variationen.jpg|250px|десно]]
'''Сенф''' ({{јез-де|Senf}}), '''слачица''' или '''горушица''', густи је зачин за јело који се прави од мљевеног сјемена слачице уз дотатак воде и сирћета.
== Примјена у кулинарству ==
Линија 7 ⟶ 6:
== Етимологија ријечи ==
Ријеч сенф је у српском језику од {{јез-де|Senf}}, које опет потиче од латинског и старогрчког ''синапис'', а {{јез-ен|mustard}} od {{јез-ла|mustum}} младо вино и {{јез-ла|ardens}} топло, горуће.
== Историјат сенфа ==
Први су припремали сенф, највјероватније [[Рим]]љани. Они су мјешали неферментисани сок од грожђа са сјеменом слачице (мустум арденс ). Негдје од краја четвртог вијека римски кувари су сенфу додавали [[бибер]], [[ким]], [[ловор]], [[Мирођија|мирођију]], [[целер]], [[Мајчина душица|мајчину дишицу]], [[вранилова трава|оригано]], [[лук (вишезначна одредница)|лук]], [[мед]], [[сирће]] и [[уље]] и њиме прије печења премазивали свињу. Римљани су овај намаз почели да извозе у [[Галија|Галију]] и даље. Монаси у [[Париз]]у већ од 10 вијека справљају по датој рецептури сенф.<ref name="Козара" />
[[Дижон]] у [[Француска|Француској]] је од 1292. године већ посто познати произвођач сенфа. У Дижону се сенф вијековима производи. Његов укус се усавршавао из дана у дан. Почео је и да се индустријски производи. У партнерству са Морисом Грејем
== Припрема ==
[[Датотека:Muştar.jpg|250px|десно]]
Разноврсни укуси сенфа долазе у широком опсегу и снази зависно од сорте слачице и начина припреме. Основни укус
== Референце ==
| |||