Душиц Немањић — разлика између измена

Старија историграфија, позивајући се на речи архиепископа Данила, односно његовог настављача који је уметнуо побуну Стефана Дечанског у Житије краља [[Милутин Немањић|Милутина]], сматрала да је Душман био млађи Стефанов син по имену "Душица". Међутим, најстарија издања Даниловог зборника помињу "Душмана и Душица". Такво именовање Стефанових синова наилазимо и у свим родословима и летописима. [[Дејан Јечменица]] је појаснио да је "Душица" у ствари деминутив од Душана, млађег Стефановог сина који ће 1331. године бити крунисан за српског краља, а 1346. године за српског [[Српско царство|цара]]. Душман, који је сваки пут навођен пре Душана, био је старији брат<ref>{{harvnb|Јечменица (|2018), 139-141|pp=139–141}}</ref>.

Душман је био син српског краља Стефана Дечанског и [[Теодора Смилец|Теодоре Смилец]] ([[Палеолог]]). Обично се узима да се Теодора удала за Стефана око 1306. године. Архиепископ Данило описује женидбу Стефана Дечанског недуго пре него што му је Милутин доделио област Зете на управу. Како се данас, захваљујући повељи краља Милутина бенедиктанској опатији Свете Марије Ратачке, зна да је Стефан дошао на управу у Зети марта 1306. године, рођење Душмана треба сместити у период убрзо након овог догађаја, а свакако пре 1308. године када се сматра да је рођен Душан. Поред тога, Душман и Душан су били у "другом младосном узрасту" приликом прогонства у Цариград. Ове године обухватају доб између пет и четрнаест година што потврђује да је Душман рођен између 1306. и 1308. године<ref>{{harvnb|Јечменица (|2018), 140-2|pp=140–2}}</ref>.

Душман је, заједно са оцем и братом, прогнан у Цариград након Стефанове неуспешне побуне против оца. Према мишљењу [[Радослав Грујић|Радослава Грујића]], Теодора је остала у Србији<ref>{{harvnb|Грујић (|1926), |pp=317}}</ref>. Стефана је на побуну подстакла зетска властела. Претпоставља се да је разлог Стефанове буне обнова одредбе [[Дежевски споразум|Дежевског споразума]] да Милутина наследи [[Стефан Владислав II|Владислав]], син његовог брата [[Драгутин Немањић|Драгутина]], чиме је Стефан отпао као могући наследник српског престола. Након неуспешне побуне, Стефан је, по [[Животи краљева и архиепископа српских|речима]] [[Архиепископ Данило|архиепископа Данила]] и [[Григорије Цамблак|Григорија Цамблака]], ослепљен и прогнан у Цариград, код Милутиновог зета [[Андроник II Палеолог|Андроника]]<ref>{{harvnb|Ђекић (|2018), 31-47|pp=31–47}}</ref>. Цамблак пише да је Стефан боравио у манастиру Пантократора. О боравку Стефанових синова у Цариграду биографи нису оставили више података<ref>{{harvnb|Јечменица (|2018), 142-4|pp=142–4}}</ref>.

Стефан Дечански се у Србију вратио са једним сином, Душаном, кога је Милутин као таоца задржао након што је сину дао на управу [[Будимља (жупа)|будимљанску]] област. Старији син, Душман, умро је у Цариграду. [[Гијом Адам]], барски надбискуп који је 1332. године саставио спис посвећен крсташкој идеји француског краља, иначе изразити противник српске династије Немањића, доноси нам причу како је Стефан Дечански сам убио свога сина пошто је овај сазнао да му отац није у потпуности ослепљен. У сведочења Гијома Адама, међутим, не може се у потпуности веровати, те се и исказ о Душмановој смрти треба довести у питање<ref>{{harvnb|Новаковић (|1894), |pp=25}}</ref><ref>{{harvnb|Јечменица (|2018), 146-7|pp=146–7}}</ref>.