Либерум вето — разлика између измена

 

 

Правило се развило из принципа једногласног доношења одлуке и из федеративног карактера [[Пољско-литванска унија|Пољско-литванске уније]], која је у суштини била федерација земаља. Сваки посланик у Сејму изабран је на локалној скупштини и представљао је цели регион. Он је због тога био одговоран локалној скупштини за све одлуке, које су се доносиле у Сејму. Одлуке које би доносила већина против воље мањине, па макар та мањина био један делегат, сматрала се кршењем принципа политичке једнакости.

У првој половини 18. века постало је уобичајено да се седнице Сејма прекидају употребом либерум вета. Пољски суседи [[Русија]] и [[Пруска]] су почеле искориштавати либерум вето у своју корист. Било је то погодно оруђе за спречавање покушаја реформе и ојачања Пољско-литванске уније. Довољно је било да поткупе поједине делегате и да спрече доношење закона, који им не одговарају. Унија је од европске силе клизила у стање анархије. Русија и Пруска су тако могле контролисати Пољску.

 

После [[1764]]. уведен је принцип да либерум вето не важи на конфедералном Сејму. Депутати би на почетку седнице Сејма формирали конфедерацију да би спречили прекиде употребом либерум вета.