Немачка књижевност — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
мНема описа измене |
||
Ред 12:
У [[Хуманизам|хуманистичкој]] [[Поема|поеми]] „Чешки орач“ (''Der Ackermann aus Böhme'') из [[XV век]]а, [[Јоханес фон Тепл]] прича причу о дијалогу ратара и ђавола. „Брод лудака“ (-{''Das Narrenschiff''}-) [[Себастијан Брант|Себастијана Бранта]], књига штампана [[1498]]. коју је илустровао [[Албрехт Дирер|Дирер]], била је најпопуларније дело свога времена. То је епоха [[Мајстори певачи|мајстора певача]] чије су песме биле у моди. Најпознатији међу њима био је [[Ханс Закс]] кога је [[Рихард Вагнер]] овековечио у опери ''[[Нирнбершки мајстори певачи]]''. Крајем [[XVI век]]а Јохан Шпис објавио је „Књигу о Фаусту“. У њој се говори о продуховљеном човеку кога опсесивна жудња за сазнањем удаљује од Бога.
[[Барокна књижевност|Барокну књижевност]] на немачком језику обележио је [[Тридесетогодишњи рат]]. Роман који најбоље описује ово доба је „Авантуре Симплицимуса“ (-{''Der abenteuerliche Simplicissimus''}-) [[Ханс Јакоб Кристофел фон Гримелсхаузен|Ханса Јакоба Кристофела фон Гримелсхаузена]] из [[1668]]. Овај [[авантуристички роман]] прича о доживљајима младог јунака који одраста и сазрева у рату. На крају он бира живот у мирној медитацији.
Ред 23:
Међу најзначајније немачке барокне књижевнике убрајају се: [[Абрахам а Санта Клара]], [[Симон Дах]], [[Паул Флеминг]] и [[Андреас Грифијус]].
[[Просветитељство|Епоха просветитељства]] била је европски феномен. Њен најзначајнији представник у немачкој филозофији био је [[Имануел Кант]] који је написао [[есеј]] „Одговор на питање: Шта је то просветитељство?“ (-{''Beantwortung der Frage: Was ist Aufklärung?''}-). Значајан допринос су дали још [[Мозес Менделсон]] и [[Фридрих Хајнрих Јакоби]]. [[Кристоф Мартин Виланд]] је покушао да оживи грчко-римску културу вишетомним романом „Агатон“ (-{''Agathon''}-) који представља Грчку на романтичан начин. Такође је преводио [[Шекспир]]а на немачки.
Ред 30:
Значајно књижевно дело овог периода било је „Натан мудри“ (-{''Nathan der Weise''}-) [[Готхолд Ефраим Лесинг|Готхолда Ефраима Лесинга]].
[[Штурм унд дранг]] (-{''Sturm und Drang''}-) је књижевни правац који је доминирао у немачкој књижевности друге половине [[XVIII век]]а. Име је добио по позоришном комаду [[Фридрих Максимилијан Клингер|Фридриха Клингера]]. Језгро овог покрета чине млади људи који се буне против друштвеног система у коме доминирају племство и буржоазија, као и против владајућег буржоарског морала.
Ред 39:
Најзначајнији градови у којима се развијао овај књижевни покрет били су [[Гетинген]], [[Штразбург]] и [[Франкфурт на Мајни]].
Вајмарски класицизам означава период у немачкој књижевности који је започео Гетеовим путовањем у Италију [[1786]]. Трајао је до [[1805]]. То је епоха у којој су Гете и Фридрих Шилер били пријатељи и сарадници (1794-1805). Две књиге гетеовог романа [[Фауст]], објављене [[1806]]. и [[1822]], представљаају врхунце његовог дела.
У основи тадашње концепције уметности налази се тежња за хармонијом и ублажавањем супротности. Књижевници се враћају античким узорима и идеалу лепоте где траже равнотежу форме и садржине. Гете у природи тражи модел за описивање односа између свега постојећег, док тај одговор Шилер тражи у историји. На преласку из вајмарског класицизма у романтизам, појавила су се два значајна књижевника, лиричар и писац трагедија [[Фридрих Хелдерлин]], пасионирани поштовалац [[Стара Грчка|Старе Грчке]], и духовити приповедач [[Јохан Паул Фридрих Рихтер]].
После Хердера, Гетеа и Шилера, у Немачкој се појавила друга генерација романтичара. Она је била подељена на две школе. Школу из [[Јена|Јене]], веома космополитску и блиску [[Јохан Готлиб Фихте|Фихтеовој]] филозофској мисли, репрезентују [[Новалис]], [[Лудвиг Тик|Тик]] и [[Фридрих Шлегел|Шлегел]]. Они су разрадили доктрину Романтизма. Школа из [[Хајделберг]]а, која окупља [[Клеменс Брентано|Брентана]], [[Јозеф фон Ајхендорф|Ајхендорфа]], [[Ахим фон Арним|Арнима]] и [[Браћа Грим|браћу Грим]], мање се бавила теоријом, а више реалношћу, да би се најзад оријентисала ка културном национализму.
Термин ''[[Бидермајер]]'' означава доба у уметности између [[1815]]. и [[1848]]. Име је добило по песнику [[Готлиб Бидермајер|Готлибу Бидермајеру]]. Естетика овог времена се често доводи у везу са укусом ситне буржоазије. У књижевности, ова уметност се сматра провинцијском, детињастом и склоном сладуњавости.
Линија 55 ⟶ 54:
У прелазном периоду после бидермајера појавило се неколико квалитетних писаца: песник [[Николаус Ленау]], драматург [[Франц Грилпарцер]] и писац [[Адалберт Штифтер]].
==
У другој половини [[XIX век]]а, немачка књижевност је изгубила виталност.
За поетски реализам карактеристично је избегавање великих социо-економских проблема и окретање завичају - људима и пејзажима. У центру романа, позоришних комада и песама налази се индивидуалац. Карактеристично је коришћење хумора као инструмента за дистанцирање од стварности. Ова популарна дела указују на слабости друштвеног система без намере да га нападају.
Линија 64 ⟶ 63:
Међу значајнија дела овог раздобља спадају: „Госпођа Јени Трајбел“ (-{''Frau Jenny Treibel''}-) [[Теодор Фонтен|Теодора Фонтена]], „Ромео и Јулија са села“ (-{''Romeo und Julia auf dem Dorfe''}-) [[Готфрид Келер|Готфрида Келера]], „Коњаник на белом коњу“ (-{''Der Schimmelreiter''}-) [[Теодор Шторм|Теодора Шторма]] и „Михољско лето“ (-{''Nachsommer''}-) [[Адалберт Штифтер|Адалберта Штифтера]]. Значајна је и [[сага]] „Буденброкови“ (-{''Buddenbröck''}-) [[Томас Ман|Томаса Мана]].
Од [[1890]]. књижевност на немачком језику добила је нови замах. [[Натурализам у књижевности|Натурализам]] је био нови књижевни приступ којим су писци настојали да осветле све друштвене феномене. Без обазирања на традиционалне границе доброг укуса, тако присутне у буржоарским концептима уметности, натуралисти реални свет представљају сирово и без улепшавања. Новина је да књижевници користе [[жаргон]], дијалекте или свакодневни језик у својим делима. Индивидуални јунак који слободно бира свој пут није више у центру нарације. Већи значај добија његово окружење, порекло и време дешавања.
Најважнија дела: драма „Буђење пролећа“ (-{''Frühlings Erwachen''}-) [[Франк Ведекинд|Франка Ведекинда]], драма „Ткачи“ (-{''Die Weber''}-) и роман-студија „Чувар пруге Тил“ (-{''Bahnwärter Thiel''}-) [[Герхарт Хауптман|Герхарта Хауптмана]], а пре свих „Тристан“ (-{''Tristan''}-) и „[[Смрт у Венецији]]“ (''Der Tod in Venedig'') [[Томас Ман|Томаса Мана]].
Патриотска књижевност (-{''Heimatkunst''}-) је блиска покрету натурализма. Најзначајнији пропагатор ове уметности је књижевник и историчар уметности [[Адолф Бартелс]] који је први пут употребио концепт патриотске уметности у свом чланку из [[1898.]] за часопис „Кунстварт“ (-{''Der Kunstwart''}-).
Подручје интересовања ове уметности нису више теме из великих градова, већ сеоски живот, значење домовине и народ. Патриотска књижевност се не завршава на изражавању љубави за домовину, већ обухвата и њену критику.
У време „класичне модерне“ врло је био битан концепт [[Уметничка авангарда|уметничке авангарде]]. Ова епоха почела је крајем [[XIX век]]а са француским песницима [[Симболизам|симболизма]]. Најзначајнији представници симболизма у књижевности на немачком језику били су [[Штефан Георге]], [[Хуго фон Хофманштал]] и [[Рајнер Марија Рилке]].
Линија 87 ⟶ 86:
Изванредно снажна поетска личност [[Кристијан Моргенштерн|Кристијана Моргенштерна]] (1871-1914) тешко се може сврстати у само једну категорију: био је претеча надреализма, [[Летризам|летризма]], наслутио је трагедију светских ратова и сугерисао повратак духовним вредностима као одговор варваризму савременог доба (песма „Нашли смо пут“ -{''Wir fanden einen Pfad''}-). Почетком [[XX век]]а појављују се значајни песници попут [[Штефан Георге|Штефана Георгеа]] који пишу поезију блиску француском симболизму. Немачка књижевност, веома жива и цењена у време [[Вајмарска Република|Вајмарске Републике]], доживела је тежак ударац доласком нацизма. Реномирани књижевници светске репутације, попут [[Валтер Бенјамин|Валтера Бенјамина]], [[Лион Фојхтвангер|Лиона Фојхтвангера]], [[Алфред Деблин|Алфреда Деблина]] и Томаса Мана, изабрали су живот у [[егзил]]у.
За [[Експресионизам у књижевности|експресионизам]] у немачкој књижевности везују се романи [[Франц Кафка|Франца Кафке]], као и драме [[Ернст Толер|Ернста Толера]] са почетка [[XX век]]а.
Покрет [[Дадаизам|Дада]] рођен је 5. фебруара [[1916.]] у [[Цирих]]у. Основали су га песници [[Хуго Бал]], [[Рихард Хилсенбек]], [[Тристан Цара]] и сликари [[Жан Арп]], [[Марсел Јанко]] и [[Софија Тојбер]]. Једну кафану су претворили у кафе-клуб књижевника и уметника под именом „Кабаре Волтер“.
[[Нацисти]] су са својим вођом [[Адолф Хитлер|Адолфом Хитлером]] преузели власт у Немачкој 30. јануара [[1933]]. Све форме критичке литературе су забрањене, као и дела писаца левичара, комуниста и Јевреја. Хиљаде књига су спаљене на јавним ломачама. Од 1938. иста политика је примењена у Аустрији која је присаједињена Трећем рајху. Режимска поезија је славила домовину и немачки народ (такозвана „Поезија крви и тла“ -{''Blut-und-Boden-Dichtung''}-). То је уједно било име званичне државне идеологије. Противници режима су сурово прогањани, ако се већ нису склонили из земље. Тако су страдали [[Јакоб фан Ходис]] и [[Карл фон Осиецки]]. Остали писци су морали да прекину са радом или да пишу само о не-политичким темама.
Веома су ретки књижевници који су се придружили нацистичкој идеологији, као што су [[Јозеф Вајнхебер]] и Ервин Гвидо Колбенхејер. Њихова дела данас имају само историјски значај.
Немачка књижевност у [[егзил]]у (1933-1945) је настала као реакција против [[Нацизам|нацизма]]. Обележила су је два важна историјска догађаја: спаљивање књига у [[Берлин]]у 10. маја [[1933.]] и напад Немачке на суседне земље 1938-1939. Центри немачке емиграције формирали су се у Паризу, Амстердаму, Штокхолму, Цириху, Прагу, Москви, Њујорку и граду Мексику. Тамо се преселило и издаваштво.
| |||