Смрт Уроша V — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м разне исправке; козметичке измене |
|||
Ред 1:
[[
'''Смрт Уроша V''' је [[историјска трагедија]] коју је [[1825]]. године написао [[Стефан Стефановић]] и која се сматра првом оригиналном српском историјском [[Драма|драмом]] у модерном смислу те речи и једном од најбољих из тог жанра. Базирана је на мотиву из [[народне традиције]] о томе да је последњег [[Српско царство|српског цара]] [[Урош Нејаки|Уроша]] ([[1355]]—[[1371]]) убио његов некадашњи сарадник [[Вукашин Мрњавчевић]] ([[1365]]—[[1371]]) кога је Урош претходно уздигао на ранг свог савладара дајући му титулу [[краљ]]а и препуштајући му владавину државом. Он је додатно разрађен приказом историјског сукоба међу [[Властела|властелом]], али и [[Душан Силни|Душановим]] (краљ [[1331]]—[[1346]], цар [[1346]]—[[1355]]) грехом (убиством свог оца [[Стефан Дечански|Стефана ''Дечанског'']] ([[1322]]—[[1331]])у [[Звечан]]у [[1331]]. године) због којег његова [[душа]] нема мира и због кога је последњег [[Немањић]]а стигла божија казна у лику Вукашина који преузима власт и жели да затре ''светородну династију Немањића''.
Ред 14:
На почетку '''трећег чина''' Марко Краљевић и Вукашин воде подужи разговор током кога му син указује на његово лоше опхођење према Урошу, на шта му Вукашин одговара да га тај Немањић више не занима и да сада они Мрњавчевићи владају и да је круну за њега, Марка, освојио својим јуначким делима. Међутим Марко му на то одговара да не жели такву круну и њих двојица се у бесу растају. Потом долази до дијалога између Уроша и Вукашина у коме га Вукашин оптужује за издају и напада, на шта Урош одговара помирљивим и умилним тоном. Током разговора Вукашин му пружа [[нож]], тражећи од њега да бар једном у животу буде човек и да сам себи и другима прекрати муке. Њихов разговор окончава Вукашиновим одговором на његово питање шта га мучи односно шта би желео од њега, а који гласи:''„Умри!Да у теби нестане Немањић и да мирно царевати могу!“''. Урош након тога [[ламент]]ира над својом тужном судбином и жали за безбрижним временима, након чега почиње да размишља о томе да оде до неког од побуњених [[велможа]] и од њих затражи помоћ, али одбацује ту идеју закључујући да није за владара неко као Урош, већ неко као Вукашин. Након тога му се прикључује и Јелисавета, којој он на крају признаје своје муке.
Чин се након тога наставља у Душановој задужбини, [[Манастир светих Архангела код Призрена|манастиру светих Архангела]] код [[Призрен]]а у коме намесник манастира Теодосије врши последње припреме да угости и да се додвори новом владару Вукашину, који са свитом долази у манастир да прослави победу над [[Симеон Синиша|Синишиним]] трупама под [[Скадар|Скадром]]. Док надгледа последње припреме, он разговара са дечанским монахом Јевремом који му описује чудна дешавања у [[Манастир Дечани|манастиру Дечани]] и приказивање самог [[Свети краљ Стефан Дечански|светог краља Дечанског]] двојици болесника који су се пред манастирском црквом ноћили. Он им се том приликом обратио речима:''„Божји ће угодници процвилети, Србија ће у крви пливати, јер је син руком својом убио родитеља!“''Потом му Јеврем указује индиректно на Душанов грех тј. одговорност за дављење његовог оца у [[Звечан]]у. Вукашин са пратњом стиже у манастир и одлази на гозбу, остављајући Уроша да плаче над очевим гробом (на коме је јасно исписано ''Стефан Душан силни,
'''Четврти чин''' отпочиње Вукашиновим размишљањима, после чега му се прикључује Угљеша у покушају да га уразуми и да га нагна да врати власт Урошу. Вукашин му одговара аргументом који користи све време током представе, а то је да је он најбољи српски јунак и да је он ''Царство'' задобио својом снагом и јунаштвом, док Урош ничим није показао да је достојан истога. Том приликом он наводи да је он био толики јунак да се он први попео на [[Прилепски Град|Прилепске бедеме]] кад су их са Душаном освајали, на шта му Угљеша иронично поставља питање где су били остали срдари и Душан, да ли су седели у табору и пили [[вино]] и шта је са хиљадама српских војника који су своје кости оставили под тим истим бедемом током борби. Њихова расправља се захуктава и окончава бесним Угљешиним одласком, након што је свом брату упутио тешке речи подсетивши га да је на крају битан само један судија, а њега је немогуће подмити свим [[злато]]м овог света. Истовремено Урош и Марко разговарају и велики јунак отвара Урошу своје срце и признаје да је заљубљен у Плакидину ћерку Милицу. Урош је одушевљен том информацијом и жељан је да је упозна, након чега Марко одлази по њу, а Урошу се придружује Југ Богдан који га извештава да Вукашин мучи сиротињу пред двором у [[Неродимље|Неродимљу]] и њих двојица крећу да му се супродставе. Пред двором долази до расправе између цара и краља и Вукашин се поново лаћа мача да убије Уроша, али га Арсојевић задржава дискретно му напомињући да је превише људи присутно за такав чин и да је боље да их обојицу затвори у тамницу, да их у њој поједе мрак. Чин се окончава Јелисаветиним преклињањем Вукашина да јој дозволи да посети њеног Уроша у тамници, што јој он на крају и допушта.
Ред 101:
Поред историјских ликова и дешавања, у драми се јављају и неке локације које су карактеристичне за то доба. То је превасходно:
* [[Дворац Неродимље]] на обронцима [[Шар планина|Шаре]] код данашњег [[Урошевац|Урошевца]]
али и:
* Градови [[Охридски Град|Охрид]], [[Призренски Град|Призрен]], [[Прилепски Град|Прилеп]], [[Крушевачки Град|Крушевац]] и [[Дубровачки Град|Дубровник]] који су у то доба били битна седишта обласних моћника
* [[Манастир светих Архангела код Призрена]], задужбина Душана Силног
<!--== Елементи народне епике у драми ==
{{...}}
== Критике ==
== Узори ==
{{...}}
== Издања ==-->
== Литература ==
* Стефан Стефановић, ''„Смрт Уроша V“'' (приредио [[Божидар Ковачевић]]), [[Београд]] [[1951]].
== Види још ==
* [[Стефан Стефановић]]
[[Категорија:Трагедије]]
| |||