Павле Симић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м ispravke
Ред 28:
== Дело ==
 
Симић је сликао углавном иконостасе и [[портрет]]е. Први његов рад на иконостасу је иконостас цркве у [[Руменка|Пирошу]], сликан 1848-49. Затим долазе иконостаси: [[манастир]]а [[Кувеждин]]а, 1850-53; цркве у [[Шабац|Шапцу]], 1853-56; престоне иконе у [[Стари Футог|Старом Футогу]], 1855; иконостас цркве у [[Ђурђево (Жабаљ)|Ђурђеву]], у [[Шајкашка|Шајкашкој]], 1857; цркве у [[Сента|Сенти]], 1859; у [[Деспотово|Бачком Деспот св. Ивану]], 1860; [[Николајевска црква у Новом Саду|Николајевске цркве у Новом Саду]], 1863; капеле Платона Атанацковића, на Алмашком гробљу у Новом Саду, 1864; цркве у [[Башаид]]у, у [[Банат]]у, 1864-66; цркве [[манастир Ораховица|манастира Ораховице]] у [[Славонија|Славонији]], 1867; цркве у [[Глина|Глини]], 1866-68; Саборне цркве у Сомбору, 1870-73 и [[Црква Светог Димитрија (Земун)|Харишове капеле]] у [[Земун]]у, 1875. У црквеном сликарству био је под великим утицајем бечких назарена. Мек по колориту, понекад чак и сладуњав, полагао је нарочито пажњу на композицију и јасан хармоничан цртеж.
 
Симић је далеко значајнији као портретист. Направио је приличан број портрета, разних величина, међу којима су подједнако добри и они велики и они мали. На портретима је озбиљан, строг цртач, а у боји осећајан, мек и прозиран. Неки његови портрети (''Пробојчевића'', ''Човека у белом прслуку'' или ''Проте Матеје'') иду међу најбоља дела српског сликарства из средине XIX [[век]]а. Од малих портрета истичу се портрети ''Агрипине Грујић'' и ''Милице Стојадиновић-Српкиње''. Умео је да се позабави и најфинијим психолошким студирањем својих модела (''Портрет уметникове мајке'').