Бранко Ђоновић — разлика између измена

'''Бранко Ђоновић''' ([[Томићи (Бар)|Томићи]], код [[Бар (Црна Гора)|Бара]], [[25. август]] [[1916]] — [[Београд]], [[29. јул]]а [[1944]]), графички радник, учесник [[Народноослободилачка борба народа Југославије|Народноослободилачке борбе]] и [[народни херој Југославије]]. Заједно са [[Слободан Јовић|Слободаном Јовићем]] радио у [[илегална штампарија ЦК КПЈ на Бањичком венцу|илегалој штампарији ЦК КПЈ]] у [[Београд у Народноослободилачкој борби|окупираном Београду]] од [[1941]]. до [[1944]]. године.

Кад је, јуна [[1941]]. године организована нова штампарија [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|Централног комитета Комунистичке партије Југославије]], Ђоновић је, по одобрењу партије, набавио штампарску машину и аутомобилом је пребацио из [[Земун]]а у [[Београд]], на Бањички венац, где се завршавао рад на згради у којој је требало сместити штампарију. Када му је [[Светозар Вукмановић|Светозар Вукмановић Темпо]] понудио да ради у штампарији, Бранко је прихватио и предложио да с њим ради и словослагач [[Слободан Јовић]]. Нешто касније, на рад у штампарију су дошле и две другарице, а повремено је долазио и [[Ђорђе Андрејевић Кун]].

Штампарија је радила од [[1. август]]а [[1941]]. до [[31. август]]а [[1943]]. године. У том периоду, у њој је штампано: пет бројева „[[Билтен Врховног штаба НОВЈ|Билтена Врховног штаба]]“; седам бројева „Гласа“; „Пролетер“ за [[1942]]. године; брошура са збирком текстова из „[[Борба (новине)|Борбе]]“, која је тада излазила на слободној територији; проглас ЦК КПЈ од [[7. новембар|7. новембра]] [[1942]]; прогласи ПК КПЈ за Србију од [[1. јул]]а и [[7. септембар|7. септембра]] [[1942]], марта и [[1. мај]]а [[1943]]. године; проглас ЦК СКОЈ-а од [[7. новембар|7. новембра]] [[1942]]; „Историја СКП(б)“, „Основи [[Владимир Лењин|Лењинизма]]“, „Класа пролетеријата и партија пролетеријата“ и други материјали, леци, радио-вести и друго. Све је рађено брзо, Било која вест из света, говор неког државника и друго штампани су најкасније за 24 часа. Београд је био засут лецима ове штампарије; књиге, брошуре, директиве, упутства и друго стизали су у све крајеве земље. Иако су полиција и [[Гестапо]], упорно трагали, вршили препаде на друге легалне штампарије, тражећи у њима илеглну штампарију, она је остала неоткривена све до краја рата.

Престала је да ради када су [[Трећи рајх|Немци]], [[31. август]]аавгуста [[1943]]. године, наредили да се у року од 3 дана иселе сви станари Бањичког венца 12 и суседних кућа, да би се у те зграде уселили њихови официри. Изнета је мала штампарска машина и нешто материјала, а друго је остало у складишту.

Крајем октобра [[1943]]. године Бранко и [[Слободан Јовић|Слободан]] су из привременог склоништа, у коме је био после напуштања штампарије, дошли у Крајинску улицу број 24, где је на још почетку окупације било припремљено склониште за потребе штампарије. Крајем године, нова штампарија је почела да ради, и радила је до [[29. јул]]а [[1944]]. године. Њен рад је такође значајан за [[Народноослободилачки покрет Југославије|Народноослободилачки покрет]], нарочито у [[Београд]]уБеограду и [[Србија|Србији]].

Када је дошло до провале штампарије, [[Гестапо]] и Специјална полиција су [[29. јул]]ајула [[1944]]. године опколили кућу у Крајинској 24, а затим су почели претрес и хапшење станара који су живели у згради. За то време су Бранко и Слободан успели да спале и униште документацију и архиву штампарије. Када су полицајци кренули у складиште, дочекани су бомбама. Бранко и Слободан су извршили самоубиство. После ослобођења [[Југославија|Југославије]], њихови посмртни остаци су пренесени и сахрањени на [[Гробље ослободилаца Београда 1944.|Гробљу ослободилаца Београда 1944.]]