Безбедносна култура
Безбедносна култура јесте безбедносна активност која изражава спремност деловања и понашања у складу са стеченим знањима и вештинама, као и у складу са прихваћеним вредносним ставовима. Огледа се у препознавању опасности, реаговању на њих избегавањем опасности, отклањањем опасности или упућивањем на оне субјекте који ће професионално реаговати и сачувати угрожене вредности.[1]
Према Љубомиру Стајићу, овај појам можемо означити и као „скуп усвојених ставова, знања, вештина и правила из области безбедности, испољених као понашање и процес, о потреби, начинима и средствима заштите личних, друштвених и међународних вредности од свих извора, облика и носилаца угрожавања, без обзира на место или време њиховог испољавања.“[2]
Стајић такође каже како безбедносна култура подразумева рад, и то свесни рад с циљем очувања постојећег (примарни циљ) или стварања повољнијег (секундарни циљ) безбедносног окружења или бољих услова за живот а наводи и неке основне карактеристике безбедносне културе:
- Безбедносна култура је део опште културе.
- Обухвата ставове, знања и вештине из области безбедности.
- Има, пре свега, превентивну улогу.
- Одлика је, како глобалног друштва, тако и појединца.
- Њен циљ је да сачува вредности једног друштва.[3]
Безбедносна култура се може дефинисати и као појава која обухвата свест о законским обавезама, ставове о начину њиховог извршавања, писана и неписана правила понашања, специфични етички кодекс, развијен механизам за превентивно и репресивно деловање у односу на појаве и носиоце угрожавања виталних вредности друштва.[4]
Прва сазнања и садржаји безбедносне културе стичу се у породици, а онда се даље проширују током школовања, допуњују на радном месту, уобличавају културним идентитетом и обрасцима.Ако сагледамо безбедносну културу у односу на друштво, проналазимо њено присуство у свим областима људске делатности: политици, економији, спорту, науци, медијима и слично.[5]
Безбедносна култура је данас један од најбитнијих чинилаца превенције друштвених сукоба како на националном тако и на међународном плану.Процес сарадње и образовања најповољнији су за изградњу безбедносне културе чији је значај неоправдано занемарен и која има значајну улогу у очувању безбедности.[6]
Референце уреди
- ^ Станаревић 2009, стр. 16.
- ^ Стајић 2013, стр. 59.
- ^ Стајић 2013, стр. 60–61
- ^ Вуковић и сар. 2003. стр. 292.
- ^ Стајић и сар. 2005, pp. 34-38
- ^ Милашиновић и сар. 2012, стр. 234-238
Литература уреди
- Станаревић, С., Ејдус, Ф. (2009).Појмовник безбедносне културе.Београд: Центар за цивилно-војне односе.
- Стајић, Љ., Мијалковић, С., Станаревић, С. (2005).Безбедносна култура.Београд: Драганић.
- Вуковић, С., Мијалковић, С.(2003).Угрожавање безбедности припадника полиције - узроци, облици и мере заштите.Београд: Полицијска академија.
- Милашиновић, Р., Милашиновић, С., Путник, Н.(2012).Теорије конфликата.Београд: Факултет безбедности.
- Стајић, Љ.(2013).Основи система безбедности.Нови Сад: Правни факултет