Википедија

Објава рата

Објава рата (енгл. declaration of war) је једнострана изјава воље којом једна држава ставља до знања другој да се с њом налази у ратном стању.[1]

Амерички председник Френклин Д. Рузвелт потписује објаву рата нацистичкој Немачкој 11. децембра 1941. године.

Од 1945. године, развојем међународног права, као што је Повеља Уједињених нација, која забрањује и претњу и употребу силе у међународним сукобима, учиниле су да су објаве рата у великој мери застареле у међународним односима,[2] иако такве декларације могу имати значај у домаће право зараћених страна или неутралних нација. Савет безбедности УН, на основу овлашћења датих у члановима 24 и 25, и Поглављу VII Повеље, може да одобри колективне акције за одржавање или спровођење међународног мира и безбедности. Члан 51. Повеље Уједињених нација такође каже да: „Ништа у овој Повељи неће нарушити инхерентно право на индивидуалну или колективну самоодбрану ако дође до оружаног напада на државу.“[3]

Објаве рата су биле изузетно ретке од краја Другог светског рата.[4][5] Научници су расправљали о узроцима опадања, а неки тврде да државе покушавају да избегну ограничења међународног хуманитарног права (које регулише понашање у рату)[5] док други тврде да се ратне декларације доживљавају као маркери агресије и максималистичким циљевима.[4]

Историја уреди

Објава рата је једна од најстаријих институција ратног права. У античкој Грчкој и Риму рат није могао почети без претходне објаве, која је имала религиозно обележје, и морално оправдавала рат као допуштен и праведан. Римљани су објављивали рат бацањем копља на непријатељево земљиште, позивајући богове за сведоке. Средњи век, такође, познаје објаву рата, док се у новом веку то правило различито поштује (на пример, од 1700. до 1870. вођено је 107 ратова, а објављено свега десет; у Првом светском рату све зарађене стране објавиле су рат, а између Првог и Другог светског рата и за време Другог светског рата, ратови су почињали претежно без објаве рата).[1]

Трећа хашка конвенција из 1907. године о објави рата регулише начин и услове објављивања рата. Конвенција познаје два начина објаве рата: безусловну и условну (ултимативну). Прва мора бити претходна, недвојбена и образложена, а ултимативна претходна и недвојбена. Конвенција не одређује никакав рок за претходну објаву рата, али из стилизације одредбе произилази да мора протећи макар минимални рок од објаве рата до почетка непријатељстава. Конвенцију је ратификовало свега 36 држава. У правној доктрини спорно је да ли су правила Конвенције прерасла у међународно обичајно право. Пошто у савременом рату огромну улогу игра фактор изненађења, мало је вероватно да би се поштовала правила међународног ратног права о објави рата. И формално-правни узроци могу утицати на необјављивање рата. Како повеља УН забрањује рат, вероватно би се агресори чували да објаве рат.[1]

Сродни појмови уреди

Агресија и објава рата различити су појмови: агресор се не може утврдити на основу формалног акта објаве рата, већ на основу чињенице ко је први започео непријатељства.[1]

Објава рата није идентична са ратним стањем: у смислу међународног права, у тренутку избијања рата започиње ратно стање између држава и ступају у дејство правила ратног права; у смислу државног права, проглашењем ратног стања престаје да важи мирнодопски правни, економски и управни систем државе и замењује се ратним.[1]

Процедуре уреди

У првој Хашкој конвенцији из 1899. године, државе потписнице су се сложиле да се бар једна друга нација користи за посредовање у споровима између држава пре него што се упусте у непријатељства:

1899

Наслов II, Члан 2 уреди

У случају озбиљног неслагања или сукоба, пре позивања на оружје, силе потписнице су сагласне да прибегну, у мери у којој то околности дозвољавају, мировним услугама или посредовању једне или више пријатељских сила.[6]

1907

Хашка конвенција (III) из 1907. под називом „Конвенција о отварању непријатељстава“[7] наводи међународне акције које држава треба да изврши приликом отварања непријатељстава. Прва два чланка кажу:

Члан 1 уреди

Стране уговорнице признају да међусобна непријатељства не смеју да почну без претходног и експлицитног упозорења, у облику било образложене објаве рата или ултиматума са условном објавом рата.[8]

Члан 2 уреди

О постојању ратног стања морају се обавестити неутралне силе без одлагања, и неће ступити на снагу у погледу њих све до пријема обавештења, које се, међутим, може дати телеграфом. Неутралне силе се, међутим, не могу ослонити на одсуство обавештења ако се јасно утврди да су оне заправо биле свесне постојања ратног стања.[9]

Уједињене нације и рат уреди

У настојању да натерају нације да решавају проблеме без ратовања, творци Повеље Уједињених нација покушали су да обавежу државе чланице да користе рат само у ограниченим околностима, нарочито у одбрамбене сврхе.

УН су и саме постале борац након што је Северна Кореја извршила инвазију на Јужну Кореју 25. јуна 1950, чиме је започео Корејски рат. Савет безбедности УН осудио је акцију Северне Кореје резолуцијом 9-0 (са одсуством Совјетског Савеза) и позвао своје земље чланице да притекну у помоћ Јужној Кореји. Сједињене Државе и 15 других нација формирале су „снаге УН” да спроведу ову акцију. На конференцији за новинаре 29. јуна 1950. године, амерички председник Хари С. Труман је окарактерисао ова непријатељства као не „рат“ већ „полицијску акцију“.[10]

Уједињене нације су издале резолуције Савета безбедности које су неке ратове прогласиле правним радњама према међународном праву, а посебно Резолуцију 678, којом се одобрава Заливски рат 1991. који је покренут инвазијом Ирака на Кувајт. Резолуције УН дозвољавају употребу „силе“ или „свих неопходних средстава“.[11][12]

Законитост уреди

Законитост у погледу тога ко је надлежан да објави рат разликује се међу нацијама и облицима власти. У многим нацијама та моћ се даје шефу државе или суверену. Званични међународни протокол за објаву рата дефинисан је Хашком конвенцијом (III) из 1907. о отварању непријатељстава.

Од 1945. године, дешавања у међународном праву, као што је Повеља Уједињених нација, која забрањује претњу и употребу силе у међународним сукобима, учинила је да су објаве рата у великој мери застареле у међународним односима,[13] иако такве декларације могу бити релевантне за домаће право зараћених страна или неутралних нација. Савет безбедности УН, на основу овлашћења датих у члановима 24 и 25, и Поглављу VII Повеље, може да одобри колективне акције за одржавање или спровођење међународног мира и безбедности. Члан 51 Повеље Уједињених нација такође каже да: „Ништа у овој Повељи неће нарушити инхерентно право на индивидуалну или колективну самоодбрану ако дође до оружаног напада на државу.“[3]

Референце уреди

  1. ^ а б в г д Гажевић, Никола (1973). Војна енциклопедија (књига 6). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 220. 
  2. ^ „Waging war: Parliament's role and responsibility” (PDF). House of Lords. 27. 7. 2006. Приступљено 21. 4. 2008. „Developments in international law since 1945, notably the United Nations (UN) Charter, including its prohibition on the threat or use of force in international relations, may well have made the declaration of war redundant as a formal international legal instrument (unlawful recourse to force does not sit happily with an idea of legal equality).” 
  3. ^ а б „Charter of the United Nations”. Wikisource. Приступљено 1. 4. 2019. 
  4. ^ а б Irajpanah, Katherine; Schultz, Kenneth A. (2021). „Off the Menu: Post-1945 Norms and the End of War Declarations”. Security Studies. 30 (4): 485—516. ISSN 0963-6412. doi:10.1080/09636412.2021.1979842. 
  5. ^ а б Fazal, Tanisha M. (2012). „Why States No Longer Declare War”. Security Studies. 21 (4): 557—593. ISSN 0963-6412. S2CID 143983917. doi:10.1080/09636412.2012.734227. 
  6. ^ Scott, James Brown, editor The Hague Conventions and Declarations of 1899 and 1907, Oxford Univ. Press (1918) p. 43 "Pacific Settlement of International Disputes"
  7. ^ „The Avalon Project – Laws of War : Opening of Hostilities (Hague III); October 18, 1907”. Avalon.law.yale.edu. Приступљено 1. 7. 2015. 
  8. ^ „The Avalon Project – Laws of War : Opening of Hostilities (Hague III); October 18, 1907”. Avalon.law.yale.edu. Приступљено 1. 7. 2015. 
  9. ^ „The Avalon Project – Laws of War : Opening of Hostilities (Hague III); October 18, 1907”. Avalon.law.yale.edu. Приступљено 1. 7. 2015. 
  10. ^ „The President's News Conference”. 1950-06-29. Архивирано из оригинала 2010-12-26. г. Приступљено 2007-07-03. 
  11. ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2. 11. 2015. г. Приступљено 2015-02-02.  The United Nations Security Council – Its Role in the Iraq Crisis: A Brief Overview
  12. ^ „UN Security Council Resolution 678 (1990)”. UNHCR. Приступљено 31. 12. 2012. 
  13. ^ „Waging war: Parliament's role and responsibility” (PDF). House of Lords. 27. 7. 2006. Приступљено 21. 4. 2008. „Developments in international law since 1945, notably the United Nations (UN) Charter, including its prohibition on the threat or use of force in international relations, may well have made the declaration of war redundant as a formal international legal instrument (unlawful recourse to force does not sit happily with an idea of legal equality).” 

Литература уреди

Spoljašnje veze уреди

 
Објава рата на Викимедијиној остави.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Објава_рата&oldid=27677006”