Никола Орсини — разлика између измена

| датум_смрти = [[1323]].

| владавина = [[1318-]]—[[1323]]

'''Никола Орсини''' ([[Средњовековни грчки језик{{lang-el|грчки]]: Νικολαος Ορσινι}}) (умро [[1323]]) је био гроф [[Кефалонија|Кефалоније]] (1317—1323) и [[Епирска деспотовина|епирски]] деспот (1318—1323). Син грофа [[Јован I Орсини|Јована I Орсинија]] и епирске принцезе, Марије Ласкарис Анђел, наследио је свог оца после његове смрти, а следеће године је убио свог ујака деспота [[Тома I Комнин Дука|Тому I Комнина Дуку]] и узурпирао његову власт над Епиром. Међутим, иако је могао да обезбеди своју контролу над јужним Епиром, север са градом Јањином је преузело [[Византија|Византијско царство]]. Николини покушаји да се удружи са [[Млетачка република|Млетачком Републиком]] и поврати Јањину су пропали, а њега је убио његов брат Јован II Орсини 1323. године.

Никола је био син [[Јован I Орсини|Јована I Орсинија]], грофа Кефалоније, и Марије, ћерке деспота [[Нићифор I Комнин Дука|Нићифора I Комнина Дуке]], епирског деспота и принцезе Марије Ласкарис. Његов отац владао је Кефалонијом као вазал краља [[Карло II Напуљски|Карла II Напуљског]]. Никола је наследио оца након смрти 1317. године, али је, за разлику од својих претходника, био заинтересованији за интервенцију у епирским земљама него за управу над латинским поседима у јужној Грчкој. Његов отац је управљао Кефалонијом као вазал напуљског краља Карла II<ref>{{Cite bookреференца|title=Fine |1994, |p. =247.}}</ref> и стекао је Леуку као мираз своје жене. Јован је имао блиске односе са својим тастом, а са супругом је живео на епирском двору у Арти до 1303. године, када је Јован наследио свог оца грофа Ричарда Орсинија.<ref>{{Cite bookреференца|title=Nicol |1984, |p. =43.}}</ref> Јован се ипак придружио нападима на Епир које су наредили његови анжујски сизерени, напуљски краљ Карло II и кнез Филип I од Тарента 1304. и 1306. године. Изгледа да је гроф Јован I играо улогу у подстицању ових напада, очигледно са циљем да постане нови владар Епира.<ref>{{Cite bookреференца|title=Nicol |1984, pp. |p=57–59, 61.}}</ref><ref>{{Cite bookреференца|title=Longnon |1969, pp. |p=267–269.}}</ref> Године 1318. изненадио је и убио свога ујака деспота [[Тома I Комнин Дука|Тому I Комнина Дуку]], Нићифоровог и Аниног сина и наследника на епирским територијама. Потчинио је епирску државу, односно крајеве око Арте. Да би учврстио своју позицију, међу локалним становништвом, Никола је прихватио [[православље]], користио се грчким језиком и оженио се удовицом свога ујака, деспином [[Ана Палеологина (ћерка Михаила IX)|Аном Палеолог]], ћерком [[Византија|византијског]] цара - савладара [[Михајло IX Палеолог|Михаила IX Палеолога]], односно унуком цара [[Андроник II Палеолог|Андроника II Палеолога]].<ref>{{Cite bookреференца|title=Fine |1994, |p. =247.}}</ref><ref>{{Cite bookреференца|title=Topping |1975, |p. =121.}}</ref> Понео је титулу [[Деспот (титула)|деспота]]. Иако му је деспина Ана била ујна, изгледа да је Црква прећутно пристала на њихов брак.<ref>{{Cite bookреференца|title=Nicol |1984, |p. =82.}}</ref> Историчар [[Доналд Никол]] сугерише да је деспина Ана можда била умешана у Томино убиство, јер ју је он малтретирао.<ref>{{Cite bookреференца|title=Nicol |1984, pp. |p=82–83.}}</ref>

Никола је ступио у вазални однос према анжујском господару [[Јован Гравина|Јовану Гравини]], сину краља Карла II и краљице [[Марија Угарска (напуљска краљица)|Марије Угарске]]. Северни Епир, са центром у Јањини, одбио је да призна Николину власт, након убиства деспота Томе I већ је прихватио византијску управу. Анжуjци нису у потпуности поздравили Николин поступак, јер су се сукобили са сопственим претензијама на Епир.<ref>{{Cite bookреференца|title=Fine |1994, |p. =247.}}</ref><ref>{{Cite bookреференца|title=Topping |1975, |p. =121.}}</ref> Док се Никола 1318. године заклео на верност новом кнезу Ахаје, кнезу Јовану Гравину, као његовом феудалном господару<ref>{{Cite bookреференца|title=Nicol |1984, |p. =82.}}</ref>, наредне године, када је био подстакнут да ода почаст и као владар Епира, он је то одбио.<ref>{{Cite bookреференца|title=Nicol |1984, |p. =82.}}</ref><ref>{{Cite bookреференца|title=Topping |1975, pp. |p=121–122.}}</ref> Никола је чекао смрт своје жене Ане и избијање [[Грађански рат два Андроника|грађанског рата]] у Византији, између цара Андроника II и његовог [[Андроник III Палеолог|унука]], да нападне Византију. Он покушава да заузме [[Јањина|Јањину]], али безуспешно. Ступио је у савез са [[Млетачка република|Млетачком републиком]]. Када је деспот Никола послао посланство код цара Андроника II да тражи признање свог новог статуса, цар је пристао да му додели титулу [[Деспот|деспота]] (1319/20. године), у замену за Николино обећање да ће признати губитак Јањине.<ref>{{Cite bookреференца|title=Nicol |1984, |p. =89.}}</ref> У међувремену, деспот Никола је покушао да склопи савез са [[Млетачка република|Републиком Венецијом]], која је имала широке комерцијалне и политичке интересе на том подручју. У мају 1320. године, послао је амбасадоре у Венецију, нудећи да призна млетачку власт и преда или уносна рибарска подручја око језера Бутринт, или плантаже шећерне трске у [[Парга|Парги]]. Не желећи да изазову сукоб са Византијом, Млечани су то љубазно одбили.<ref>{{Cite bookреференца|title=Nicol |1984, pp. |p=89–90.}}</ref><ref>{{Cite bookреференца|title=Miller |1908, pp. |p=249–250.}}</ref> Ипак, већ 1320. године, деспот Никола је почео да узнемирава византијске области у Епиру, а његове везе са византијским двором су престале када му је исте године умрла супруга деспина Ана Палеолог.<ref>{{Cite bookреференца|title=Nicol |1984, |p. =91.}}</ref>

Након избијања [[Династички сукоби у Византији (1321-1328)|византијског грађанског рата]] убрзо након тога, деспот Никола је видео одличну прилику да поврати северни Епир. За кратко време опседао је Јањину. Помогли су му Млечани, који су под командом Ђованија Микијела опортунистички напали луку [[Валона]]. Ипак, оба напада су одбили византијски гарнизони.<ref>{{Cite bookреференца|title=Miller |1908, pp. |p=249–250.}}</ref><ref>{{Cite bookреференца|title=Nicol |1984, pp. |p=91–92.}}</ref> Нарочито у Јањини, локални грађани су жељно учествовали у одбрани како свог града, тако и широких привилегија које им је доделио цар Андроник II.<ref>{{Cite bookреференца|title=Nicol |1984, |p. =92.}}</ref>

* {{cite book|ref=harv|last=Miller, |first=William (|year=1908). |title=The Latins in the Levant, a History of Frankish Greece (1204–1566).|location= New York: |publisher=E.P. Dutton and Company.}}

* Cheetham,{{cite book|last=Cheetam|first=Nicholas . Mediaeval|title=Medieval Greece. {{page1|location=|publisher=Yale University Press|year=1981|id=|pages=}}