Прича о богатој будали
Прича о богатој будали (или прича о безумном богаташу) је позната Исусова прича која говори о безумности приањања уз материјално богатство.
Прича се налази у канонском јеванђељу по Луки (12:13-21) и у неканонском јеванђељу по Томи (изрека 63). Код Луке одмах у наставку следи поука „не брините се за живот.“
Ову причу су приказивали многи уметници, између осталих Рембрант, Џејмс Тисо, Jan Luyken и David Teniers the Younger.
Прича уреди
По Луки уреди
У јеванђељу по Луки забележена је Исусова прича заједно са згодом која јој претходи::
Тада му рече неки из народа: „Учитељу, кажи мом брату да подели са мном наследство“.
На то му он рече: „Човече, ко је мене поставио за судију или делитеља над вама?“ Њима пак рече: „Пазите и чувајте се сваког лакомства, јер у изобиљу ничији живот не почива на његовом имању.“
И каза им и причу: „Њива једног богатог човека је добро понела. И размишљао је у себи овако: 'Шта да урадим, јер немам где да саберем своју летину?' Тада рече: 'Ово ћу учинити: порушићу своје житнице па ћу саградити веће, и онде ћу сабрати све своје жито и сва своја добра. И рећи ћу својој души: душо, имаш многа имања смештена за много година; почивај, једи, пиј, уживај'. Али Бог му рече: 'безумниче, ове ноћи тражиће твоју душу од тебе; чије ће бити оно што си припремио?' Тако пролази ко себи стиче благо, а није богат пред Богом.“
— Еванђеље по Луки, 12:13-21 (превод Емилијана Чарнића)
По Томи уреди
Јеванђеље по Томи преноси само Исусову причу:
Био једном богаташ који је имао велики посјед. Рекао је: “Употријебићу своје богатство да сијем, жањем, садим, и пуним своја складишта плодовима, тако да ми ништа не недостаје.” Тако је мислио у својему срцу - и те је ноћи умро. Ко има уши нека чује.
— Еванђеље по Томи (изрека 63)
Тумачења уреди
Богати сељак у овој приповеци је представљен негативно, као пример похлепе.[1] Изградњом већег амбара је избегао коришћење обрадиве земљу за складиштење, на тај начин увећавајући принос и омогућујући себи да чека раст цене пре продаје.[1] Свети Августин објашњава да је сељак „намеравао да испуни своју душу прекомерним и непотребним трбухоугађањем и био је охол не обазирући се на све оне празне трбухе сиротих. Он није схватао да су трбуси сиромаха много сигурније складиште него његови амбари.“[2] Арланд Хултгрен сматра да прича о богатој будали „пружа пример какав неко не треба бити. Особа чији је идентитет везан својином, положајем и успесима — и гоњен њиховим стицањем — може лако завршити несвесна позива Бога и потребе ближњег".[3]
Безумност богаташа посебно лежи у чињеници да богатство не може јамчити будућност - судњи дан је дошао брже него што је очекивао.[4]
Извори уреди
- ^ а б Joel B. Green, The Gospel of Luke, Eerdmans. 1997. ISBN 978-0-8028-2315-1. стр. 487-491.
- ^ Arthur A. Just, Luke. . InterVarsity Press. 2003. pp. 208. ISBN 978-0-8308-1488-6.
- ^ Arland J. Hultgren, The Parables of Jesus: A Commentary, Eerdmans. 2002. ISBN 978-0-8028-6077-4. стр. 104-109.
- ^ Purdy, John C. (1985). Parables at Work. Westminster John Knox Press. стр. 41—43. ISBN 978-0-664-24640-2.
Литература уреди
- Purdy, John C. (1985). Parables at Work. Westminster John Knox Press. стр. 41—43. ISBN 978-0-664-24640-2.
