Простирача
Простирача је претеча платненог чаршафа, која је коришћена као део постељине, за застирање сламарице, душека или као обредни предмет у оквиру народних обичаја. У новије време, простирача се користи за прекривање дрвених кревета, јер уз вунене јастуке делује декоративно и даје изузетан изглед ентеријеру. За ову врсту претече плетненог чаршафа, може се рећи да је нека врста копија черги ћилимача.[1]
Синоними уреди
Простирача — ихрам — ирам — ирамача.
Простирачу не треба мешати са називима простирач, простирка, ћилим, флор, саг, комадом текстилног производа одређеног облика и димензија, намењеног за покривање подова, по којима се хода.[2]
Опште информације уреди
Према традиционалним народним обичајима у Србији, уз најбитније постељне ствари — конопљану поњаву, губер, сламарицу, душек и друге постељне ствари, младе су у свадбеној спреми у младожењину кућу доносиле и једну или евентуално две простираче.[3]
У неким крајевима Србије српско становништво је простирачу (целу или један њен део), стављало у сандук покојника пре укопа, као обредни предмет (који је покојнику требало да олакша живот „на оном свету”).[3]
- Простираче из збирке Етнографског музеја у Београду
-
-
-
-
-
Начин израде уреди
Простирача је ткана у домаћинствима у оквиру домаће радиности, на разбоју, од вуне, али и од конопље. Предиво је предено на вретену (за основу) док је потка предна на великом вретену (махаљка).[1]
Простирача која је увек састављана из две поле, ткана је у два, три или четири нита, а увођене је у брдо од осам или девет пасама.[1]
Простирача у два нита обично је украшавана претканим мотивима пруга, или је везена (техником пуног веза или покрстицама од разнобојне вуне), што је омогућавала структура саме тканине. Мотиви веза су могли да буду флористички (нпр ружа), или су били у облику голуба.[1]
Простиралче су се често и бојиле. Као основна боја коришћена је углавном црвена боја у различитим нијансама, а шаре (балуци), су израђиване од разнобојне вуне, на исти начин као што је украшавана черга ћилимача. Мећу обојеним шарама доминирали су облици ромба, у разним комбинацијама, са детањима сличним као на пиротским ћилимима.[4]
Као на чергама и ћилимачама, простирача је започињана и завршавана са синџивом или полетном, врстом плетенице.[4]
Мећу српским и муслиманским становништво била је омиљена четворонитна простирача, која је и данас у појединим сеоским срединама у сјеничко-пештерском крају, доста заступљена као део текстилног покућства.[4]
Извори уреди
- ^ а б в г Простирача — ихрам — ирам — ирамача У:Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр. 251-252.
- ^ Рrostirač. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2020. Pristupljeno 11. 12. 2020.
- ^ а б Простирача — ихрам — ирам — ирамача У:Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр. 251.
- ^ а б в Простирача — ихрам — ирам — ирамача У:Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр. 252.
Литература уреди
- Миленко С. Филиповић, Војвођански ћилими у народним обичајима. — ЗДН, 2, 1951, 75—82, стр. 80.
- Павле Ивић—Жарко Бошњаковић—Гордана Драгин, Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта. Друга књига: Морфологија, синтакса, закључци, текстови. — СДЗб, ХVIII, 1997, 586 стр, стр. 347.
- Гордана Вуковић, Терминологија куће и покућства у Војводини. Нови Сад (Филозофски факултет), 1988, стр. 508